21.12.2013.

Znam da i ti veruješ

Verujem. Da postojiš. I da sanjaš jednu baš ovakvu mene. Da se nadaš da će me do tebe dovesti putevi sudbine. Da noću misliš na mene iako me ne poznaješ. Da se budiš s nadom da ćeš me sresti. Da zamisljaš mesta gde ćeš me odvesti. Da crtaš u mislima moje oči  i kosu. Da razmisljaš o sreći kao i ja. Da čekaš sneg da me odvedeš u park. Da  čitas moj horoskop. Da me zamisljaš pored sebe. Kako se smejem. Kako izglovaram da te volim. Kako me maziš i grliš. Kako si srećan sa mnom. Kako se volimo. Znam da negde postojiš. Verujem. I znam da i ti veruješ.




      PHOTO : We Heart It

17.12.2013.

Sitni sati, krupne reči

U sitne sate, pišem ti krupne reči, da ih dobro zapamtiš. Volim te. Kao što se voli domovina, jer u tvom srcu i jeste moj dom. Kao što se voli prijatelj. Ti to meni jesi. Volim te. Kao što se vole sopstvene mane. Moja mana jesi. Kao što se vole oči,t i si mi pomogao da vidim sebe drugačiju. Kao što se vole ruke, grlio si me njima. Kao što se vole deca, dušom i srcem. Kao što se vole ljubavnici, telom i željom.Volim te. Kao što se vole oni koji mnogo nedostaju. Nedostaješ.

Zamišljam tvoj osmeh. Iskren. Glasan. A onda vidim nas. U toj sobi. I drhtim od bola. Da li ću u njoj ponovo biti? Vidim sebe, grliš me i vrtiš na sred ulice. Da li ću tom ulicom ponovo nekad proći? Čujem glas. Prepoznajem. Tvoj je. Hoću li ponovo čuti kako zoveš moje ime? Ko piše našu priču? Želim da sipam mastilo u bočicu, da nastavi…Ne želim kraj. Ne danas. Ne sutra. Nikada.

PHOTO : We Heart It 

16.12.2013.

Čekaću još malo


PHOTO : We Heart It 

Ko smo mi sada? Posle poraza i ustajanja. Ko smo? Dva stranca koja uporno misle da se poznaju? Ili dve polovine, koje ne mogu da opstanu jedna bez druge? Čujes li? Pitam te. Ja moram da znam. Ko si ti? Isti onaj od pre par meseci, nasmejan i moj? Ili si sada hladni stranac bez duše koji me proganja slikom iz prošlosti? Podseti  me. Dodirom jednim, poljupcem. Pogledom, znaš, onim tvojim. Ili se nasmeši, možda ako ti se oči zacakle vidim tebe. ONOG tebe. Onog koji bi sve dao za mene. Šta će biti kada se sretnemo? Jel će me nešto sprečiti da te zagrlim? Šta ako se velika crna rupa stvori izmedju nas i proguta me? Šta ako nestanem zajedno sa svim našim uspomenama? Ti i ja. Mi. Ostaće samo dva lica na slikama. A ti? Hoćeš li moći da oživiš sve ono što su hladne reči ugasile? Znam, ne želiš o tome. Stidiš se? Kaješ se? Ili  ti je muka od toga da se izvinjavaš? Ne moraš. Ja od izvini nemam ništa. Meni treba nešto više. ''Ja ne znam šta da uradim.'' Ja znam. Ali neću ti reći. Pronadji sam put do mene. A ja ću da čekam. Biću strpljiva. Samo ne doveka. Čekaću još malo. Do trenutka kad se sretnemo. Tada će sve biti jasnije. Ako budeš nežan i drag, ostaću. Nismo mi bili ljubavnici. Mi smo bili više od toga. Dva tela, jedna duša. I sad, znam da je tako. Ne možeš da dišeš kad me nema? I ja isto, kad nisi pored mene. Kad te nema…nema ni pola mene. A šta ako nam hladnoća dodirne srca i zamrznemo se? Tako, na sred ulice…šta ako ostanemo nemi, bez ičega?O,Bože…Šta se to desilo sa nama? Ne pristajem na glupa objašnjenja. Nisam ja kriva. Nisi ti kriv. Daljina je ubila sve što je mogla. I sad, kad dolazim…Kad posustaje od borbe, a ja izlazim kao pobednik…gde si?Nedostajem li? I mi, nedostajemo li? Bez tebe moj svet biće prazan. I s proleća dići ću glavu, hrabra, kao i pre…A kad te sretnem, ako te sretnem…Tad ne znam sta ću.
Ne znam.

09.12.2013.

Ko si ti da mi sudiš?



PHOTO : We Heart It 

Kao pesak kroz prste mi prolazi  sve ono što sada zovem uspomene. Ne znam šta me više boli to što te nema ili to što mene više nema… I to što si vikao na mene…Taj visoki ton, razbio me je u komadiće. I sad ležim tako kao delovi stakla. Čekam da me vetar odnese. U neki  novi dan, novi život. Mogu ja da preživim ovo. Bilo je i gorih dana. Ti si već nastavio svoj život. Dugo ti je trebalo, baš. I kao što kažeš, ja sam kriva. Priznajem. Kriva sam. Zato što sam ti rekla da te volim. Zato što sam to i dokazala. Zato što sam od NIKOG tebe napravila NEKOG. Zato što si ostvario svoje snove zahvaljujući meni. Zato što si sada čovek. Novi čovek. I ti sad možeš dalje. U novi život bez mene. Zahvaljujući meni. Kriva sam. Zato što sam ćutala, pa i za ono što sam rekla. Za sve. Zato što sam ti dozvolila da postaneš deo mene. Zato što si to i dalje. Zato sto sam te štedela. Zato što sam bila podrška i oslonac tvom egoizmu. Zato što sam ti govorila da vrediš. Sad ćeš takav vredeti nekoj drugoj. Podigla sam te iz blata. Kriva sam! Želela sam da budeš uz mene. Želela sam da se i ja osetim vrednom. Želela sam da dodješ, da budeš sa mnom. Kriva sam! Bila sam tužna, ovde, sama. Htela sam svetlost, razlog, motiv da izdržim. Htela sam ljubav, htela sam da me nesebično voliš kao ja tebe. Odustao si. Kriva sam… Otišao si od mene. Za dva dana srušio sve što smo gradili. Sve je nestalo. Ja sam ostala u tim ruševinama. Zarobljena izmedju onog što si rekao o meni. Kriva sam. "Ti si histericna" ,rekao si. "Muka mi je od tebe" vikao si. Kriva sam. Bez prava da budem loše. Bez  prava da tražim bilo šta. Bez prava na reč. Spremna da dajem. Naviknuta da molim. Sama. Kriva sam. "Hoću onu staru tebe" odzvanjalo je. A ja…Ja sam ista. Samo me nisi hteo više. Nisi me hteo slomljenu. Nisi me hteo sa problemima. Nisi me hteo umornu. Kriva sam. I gde ću sad ovakva? Kome da se nadam? Meni  ništa nije ostalo. Kriva sam.Ali ko si ti da mi sudiš?

08.12.2013.

Šta ako...?


PHOTO : We Heart It 

Šta ako ti kažem da nikada nisam tako kao tebe volela? Šta ako ti kažem  da  si me učinio zaista srećnom?Šta ako ti kažem da imam drugačiji pogled i osmeh od kad te znam? Šta ako ti kažem da te volim? Odavde do neba I nazad. Odavde do beskonačnosti. Odavde do budućnosti, do godina koje želim zajedno da provedemo. Šta ako ti kažem da mi glas zadrhti kad samo pomislim na život bez tebe? Šta ako ti kažem da sam zaljubljena u tebe isto kao prvog dana? Šta ako ti kažem da si postao deo mene? Šta ako ti kažem da si moje sve i više od toga? Šta ako zaplačem od straha da ne odeš? Ako ti kažem da me mnoge stvari muče?Ako vrisnem tvoje ime i  kažem ti da mi nedostaješ? Šta ako ti kažem da svaki minut proveden sa tobom meni znači više od sati provedenih kraj drugih ljudi? Šta ako ti kažem, tiho, skoro bez glasa da te volim? Šta ako ti kažem da te volim? Hoćeš li me poljubiti? A šta ako te pogledam? Šta ako u mojim očima pročitaš sve to što ti prećutim? Šta ako u njima budeš video jednu malu kućicu u cveću i nas dvoje u njoj svaki put kad te pogledam? Šta ako te dodirnem? Šta onda? Da li ćeš osetiti ljubav na svojoj koži? Šta ako prstima obidjem svaki milimetar tvoje kože? Šta ako… Šta ako te zagrlim? Šta ako te stegnem jako i nikad ne pustim? Šta onda? Hoćeš li moći da me odbiješ od sebe? Hoćeš li moći da me pogledaš i pustiš  da odem?Ili će nam srca prepući od tuge…ili samo moje? Hoćeš li moći to ako dodje dan za kraj?

Rođena za ljubav


PHOTO : We Heart It 

Sanjam. U mraku, nas dvoje... Na prozorska okna spustili smo roletne. I odsjaj meseca tek ponegde kradom promoli neki zrak. Taman toliko da se vide naše senke. Ležim naga pored tebe. Svesna tvoje ljubavi prema meni. Želim da medju tvojim rukama postanem žena.Tvoja žena. Želim da svaki deo mog tela pripadne tebi, svaki milimetar moje kože da bude tvoj. Prstima prelaziš preko moje kože, usnama dodiruješ moje usne... i ja znam da ti si taj kojeg sam čekala  i za tebe čuvala sebe. Drhtim dok osvajaš sve one skrivene delove mog tela koje niko pre tebe nije dodirnuo. Maziš me po kosi, ljubiš me baš  tamo gde najviše volim. Ti. Moj muškarac, moje sve. Osećam se sigurno, dok svoje prste nežno provlačiš kroz moje pa me stegneš za ruku. A onda sedimo jedno naspram drugog i vidim ti samo oči. Osećam  tvoj dah i čujem svoje srce kako kuca jako. Onda me stegeneš, i privučeš bliže sebi... Pa osetim miris tvoje kože i ljubim te po vratu. I držim se za tebe kao za život. Jer ti to i jesi. Izvor svega lepog u mom životu. I kad me nežno spustiš na jastuk, puštam te da me učiniš svojom. U tom mraku, pored tebe, shvatila sam još odavno da sam za to i rodjena.Volim te.

Pod njegovim prstima


PHOTO : We Heart It

Drhtim pod njegovim prstima. I upijam dah sa njegovih usana. Ja, zaljubljena i njegova. Sva od sna. Gleda me toplo i na njegovom licu čitam sve ono što se ne može reći. Neki trenuci se jednostavno ne opisuju. Samo se pamte i oživljavaju u mislima, iznova i iznova. Drhtim pod njegovim prstima... Osecam ih na svojoj koži. I kao da tako, zagrljeni i srećni, plovimo mirnim morem. On i ja. I miris ljubavi u vazduhu. U tom trenutku, jedino što znam je da sam sa njim sigurna. Proslo je šest meseci od kad smo zajedno. Šest meseci već, kako magija traje. Volim taj njegov osmeh i način na koji me gleda dok polu naga ležim na njegovom krevetu. I nije me sram. Jer, znam, on nije neki stranac iz neke daleke zemlje. On živi u mom svetu. I taj moj svet je naš. Sazidan od osećanja i nežnosti. Topao od ljubavi i dodira. Mali a dovoljan. Samo za nas dvoje. Sve u njemu je naše, njegovo i moje. I zato me nije sram kada mi skida tu traku sa ramena. Nije, jer od njega ne želim ništa da krijem. I ti prsti tako nežno prelaze milimetre moje kože. Čujem samo svoje srce jer ubrzano lupa. I ništa više. Dovoljno. Ne mrdam iako drhtim. Plašim se da prekinem tišinu. Taj trenutak je kao staklo. Jer niko pre nije osvojio taj deo mene. Niko nije ušao toliko duboko u moje srce preko dodira. Taj trenutak se ne opisuje, taj trenutak se pamti. O njemu se ćuti. I stalno se iznova proživljava u mislima. Poklon mi je taj poseban trenutak, hvala mu. Mora da je divan osećaj koračati negde gde pre tebe nije niko.

Sve moje

Ispijajući svoju prvu jutarnju kafu osetila sam vetar na koži. Do nozdrva dopreo je njegov miris. Pomešan sa mojim čini da pomislim da je on pored mene. Ponekad se pitam jesmo li mi stvarni. On. Ja. Mi. I taj osećaj kad sam pored njega, jel stvaran? Njegova koža, njegov dodir i poljupci… Bože, postoje li? Činjenica da su moji, da je moj, da sam njegova čini me najsrećnijom na svetu. Pa zato retko pričam o tome. Plašim se da bilo koji zvuk može da mi naruši sve to. TO moje. SVE moje.


                PHOTO : We Heart It