20.12.2014.

Nisi primetio da me nema




Ja samo mogu da se nadam da nas sreća čeka negde. Da će doći do nas kad se najmanje nadamo. U vidu novog imena, novog dogadjaja. Ne vraćaj se više u moje dane. Ne otvaraj mi rane svaki put kad me pozoveš. Odustala sam. I ne znam šta me više boli, to, ili to što nisi ni pokušao da me vratiš. Sve ono što sam ti pružila bez mene ne funkcioniše. Bez mene nema smisla. Bez mene lampioni ne svetle, i sveće ne gore. To ćeš shvatiti kad ostaneš sam, na hladnom asfaltu svog razočarenja. Faliću ti i tamo gde nikad nisam bila sa tobom. One koje volimo nosimo u srcu. A ja sam tebi ispala iz džepa starog kaputa... Čak nisi ni primetio da me više nema.

19.12.2014.

Volela sam samo ja





Ovo nije ljubav. Ovo djavolski je hir. Ne voliš me. Mada bih volela da je drugačije. Danima me ubedjuješ. Utihnu emocije pa se probude onda kad pomislim da više neću da mislim... na tebe  i tvoje strahove. Izaći ću kao pobednik, u tom znaku sam rodjena. Šteta. Bili smo dobar materijal za romantičnu priču. Bitanga i princeza. Ali bajke postoje, kao i nada, samo dok veruješ u njih. Mi smo bili pokušaj sa verom u uspeh.  Zavrišili pre nego što smo i počeli. Bezimeni grad, bez oznake na mapi. Zalutali putnici iz pogrešnog vremena. Ja sam verovala u budućnost, živela u prošlosti. Ti si bio stranac, mislio si uvek biću tu čak i ako mi daš razlog da odem. Ostajala sam kad je bilo najteže. I sve ruševine su bile na mojim plećima. Osmeh na dar, i suze tihe u tami... sve sam ti dala! A ti čak ni ne znaš gde si pogrešio. Kažeš da ti je savest čista , a ja se plašim da zbog tvojih grešaka neću moći da zaspim. Ako možeš da pustiš ženu da bez spokoja dočeka novi dan... Ako možeš da na svako njeno pitanje daš po jedan izgovor umesto odgovora... Ako možeš da izdržiš bez nje danima... To nije ljubav! Ako nisi podrška, prijatelj, oslonac i čovek...Ako nisi iskren, pravedan...To nije ljubav! Kad te žena voli ona voli i tvoje mane. Ali sve dok zbog njih ne počne da se budi nesrećna, sa suzama u očima... Ovo nije ljubav. Volela sam samo ja.

15.12.2014.

Najdraža bajka




Premala je ovo soba za sve moje strahove. Pronadju me žmureći posebno kad noć padne. A ujutru umesto tebe spavaju pored mene. Na prstima pokušam da ustanem, da ih ne probudim. Ali kao na uzici, povuku me pa se uplašim da se ne ugušim. Odu na čas kad obećaš bolje dane. Ali stegnu me najjače kad obećanja ne ispuniš. Samo sam te htela pored sebe. Ni u šta više ne verujem. A bili smo moja najdraža bajka. 

14.12.2014.

Čovek od leda

Čestitaj mi. Za svaku suzu koju sam pretvorila u smešak. Za svaku bol koju sam pretvorila u radost. Samo to, i ne pitaj me ništa više. Ti bi sad uradio sve. Ti bi vratio vreme, uradio bi nemoguće. Samo za trenutak sa mnom, samo za tren u kojem ti potpuno pripadam. Ali ja to ne želim. Nikad i nisam želela SVE. Samo malo, deo tvog vremena, deo onog najnežnijeg u tebi. Ja, tako nesavršena, bila sam savršena za tebe. Ali samo dok sam tu da te branim, samo dok si u mom naručju siguran. Onda kad meni postane potrebno to isto tebe nema. Nestaneš kao da nikada nisi ni postojao. Pa onda pomislim da sam te umislila, ovako savršeno nesavršena... Ali nisam. Postojiš. Ali se kriješ iza ledenog zida. Čovek od stakla, uvek na oprezu. Bez pristupa tvom svetu, završila sam pred vratima moleći za deo ljubavi. Da li mi je to potrebno? Ne. Meni je potreban neko ko je TU, neko ko RAZUME ili se trudi da razume. Želim nekog ko me ne želi samo kad sam mu potrebna. Nekog ko će ostati kad je meni potreban.
,,



11.12.2014.

Nisi me pitao da se vratim





Sanjam tvoje ruke. Oko moga vrata. Na obrazima. Oko struka. Da me štite. Jer nekad si bio baš to, moj štit iza kojeg sam mogla uvek da se sakrijem. Uvek sam mogla da računam na zagrljaj koji bi mi tvoje snažne ruke  pružile. Toga više nema. Izmedju nas je veći prostor, prevelik za tvoje ruke. Uvek sam htela samo tebe. Tvoje poljupce i dodire. Nedsotaješ. Ali ćutim, grizem usne i srce. Sanjam tvoje ruke, odmah do mojih. Uvek ću kriviti sebe. A znam ti si kriv što sam otišla od nas. Nisi se trudio da ostanem. Nisi me pitao da se vratim.

08.12.2014.

Razlog mog nemira


Kutija od stakla. I ja na njenom dnu. Ne mičem se, a nevidljivi lanci stežu mi članke. Bole me ruke. Bole me prsti. Ne mičem se. Hladno mi je, i ponestaje vazduha. Plakala bih. Ali ne počinjem. Strah da se ne ugušim u sopstvenim suzama sprečava me. Drhtim. Skupljam sve emocije koje si probudio u meni. Bol. Očaj. Slabost. Prisećam se koliko puta si mi rekao nešto što me je povredilo. Bes. Nemoć. Strah. Sećam se koliko malo toga si mi dao. Usamljenost. Tišina. Mrak. Brojim ih. Sve te emocije koje želim. Ljubav. Radost. Bezbrižnost. Spokoj. Nežnost. Mir. I ništa ne štikliram. Jer ništa ne postoji. Samo kutija od stakla, od nade i želja. Barijere beskrajne. Izgovori umesto odgovora. I vrisak zveri koji se čuje iz mojih grudi. Komadi stakla koji se zabadaju po mom telu. Patnja. Ljubav sa tobom je začaran krug. Strepnja. Dodješ, podigneš me. Dodješ da mi zalečiš rane, pa dodaš na njih malo soli. Ne volim te. Volim iluziju o tebi. Jer, ti nisi ništa do iluzija rodjena u meni onda kad si me poljubio. Jer, ti nisi ništa do razlog mog nemira. Odlazi, ili odlazim.




05.12.2014.

Nismo se dodirnuli

Minut sa tobom. Zatvorenih očiju, željama ispunjavam tih šezdeset sekundi. Premalo za sve ono što želim. Dovoljno da poželim još. Nedostaješ. Osetim te, ali ne mogu da prevarim sebe...nisi tu. Miriše na tebe, a nikada nisi bio ovde. Zamišljam slučajni dodir u prolazu, okretanje i značajni pogled. Zamrznuta scena koja polako odmiče. Moje ime koje se ledi na hladnom vazduhu dok ga  izgovaraš. Naši prsti isprepletani brzo, sa strahom da ćemo nestati. A znam, postojimo samo u meni. Hladni i nemi. Ne poznajemo se. Dva stranca. Tvoj pogled na meni. Moj stid. Treptaj što ne briše čežnju. Ostajemo tako, u mračnoj ulici. Dve senke. Dve duše. Nismo se dodirnuli... 


25.11.2014.

Čovek od pre




Maštam o tebi. O tebi kao čoveku od pre. Pre našeg kraha, pre svega lošeg što nas je snašlo. I mnogo čudno zvuči kad kažem MI. Jer, više ne postojimo. Ona devojka nasmejanih očiju puna nade sakrila se negde duboko u meni. I tebe nema, sjaj u tvojim zenicama nije isti. Više me ne voliš. Više me ne sanjaš. Nema potrebe za lažnim nadama. Nema potrebe za lažnim osmesima, za lažnom srećom. Jedino što je bilo pravo nestalo je. I sad sam sama, sa željom da budem  jaka. Niko me neće pitati o tome što osećam sad. Puna gorčine ne znam ni šta bih rekla. Možda da boli. Možda da ne prestaje. Ali da se ne dam. Noći u suzama moja jutra čine jačim. Hladno je i mračno, čak i kada ima sunca. Nema problema, pružiću ruku, pomiriću se sa razočarenjem. Uopšte nije važno to što si hladan. Ni to što se osećam kao da te moje prisustvo kažnjava. Ne boli me ni daljina izmedju nas. Ni jedan jedini metar. Boli to što se naše duše rastaju. A odrasle su zajedno. Uvek jedna uz drugu, uvek tu jedna za drugu. Nikada odvojene. Uvek celina, uvek jedno. Ne boli, samo me proždire iznutra...Ne to što više nisi isti. Nego to što nikad više nećeš moći da budeš isti. Pokvarili su te. A bio si tako ispravan, poseban i pravi. 

22.11.2014.

Hvala što postojiš!


Hvala za sve osmehe izmamljene slučajno. I one koje si namerno nactao. I one koje si silom terao da se pojave. A posebno za one pred spavanje jer sam posle njih mirno spavala. Hvala ti za one naše malene trenutke. Za svaki maleni pogled,slučajni dodir. Za sigurnost kad me zagrliš. Za svako : "Biće sve u redu." i za svako : "Možeš ti to."  Za svako rešenje mog problema. Za jutra kad se probudim srećna. Hvala tvojim prstima i dlanovima. Hvala tvojim očima. Za to kad se osetim posebnom. Za to kad se osetim vrednom. Hvala ti što si moja inspiracija. Hvala ti što postojiš, jer da nije tebe ne bih bila ono što jesam.







                  

02.11.2014.

Sama sa tobom.

Nadala sam se sreći. Spokoju možda čak i više. Onom osećaju kad je u srcu mirno more. A jedini talas nemira naiđe onda kad znam da hoćeš da me poljubiš. U srcu je rupa. Čini se da nema dno. I sve sam pokušala da popunim tu prazninu kroz koju promaja šiba otkad sam otišla. Krpe i zakrpe više nisu najpogodnije. I samo želim taj osećaj ispunjenosti. Ništa više. A šta si mi ti dao? Mnogo ničega rasutog u vazduhu. Mnogo neispunjenih obećanja. Mnogo svega beskorisnog, i teškog, pa taj teret nosim na nejakim plećima. Šta si mi dao ? Mrvu nečega bledog i bezosećajnog. Nešto što se brzo troši. Nešto što sam skupo platila Moje srce je duh. Zalutala duša. Lebdi iznad mog besa i tuge. Šta si mi to dao ? Jedno volim te, ponekad tek. Ono koje nije utemljeno na delima. Isprazno i hladno. Ljubav se ne podrazumeva. Ni volim te, ni nedostaješ mi... Ništa, dovoljno vredno ovih suza mi nisi dao. Ja sam  ti bila obaveza kao i sve druge. Nikad na prvom mestu, uvek poslednja. Sama, a sa tobom. U lošem kavezu i u hladnim okovima. Više rob nego žena. A samo sam htela da me gledaš kao ženu. Slabu i krhku. Nežnu. A ti si me gledao očima hladnog čoveka. I bio si sve on što hladan čovek od leda je. I dao si mi sve ono što ničim se zove, sve što bi i ledeni čovek dao. Dao si ništa pogrešnoj ženi koja je želela samo malo vatre, slabi plamen, za kojeg ima nade.


15.10.2014.

Sve si upropastio




Dišem, a čekam koja će tvoja sledeća reč moj udah ugasiti. Malo je tesno u ovom prostoru nemira. Nema mesta za oboje. Sve si upropastio. Postalo je mračno. Jutra siva i hladna. Prva misao sada je bol. Razočarenje je svakodnevnica. Sunca i sreće nema. Čemu ovo ? Ko si ti ? Još uvek ti glas zvuči isto. Ali ono što govoriš je neprepoznatljivo. Ne plačem. Ali pitanje je trena kada ću početi. Za sve tvoje grube reči i poteze, suze da žrtvujem. Stalno pod pritiskom da te razumem. Stalno sama u svemu. More problema i prepreka preda mnom. Čekam da razbiješ tišinu. Ali ti mene kriviš. Za tvoje uspehe i neuspehe ja sam kriva! Za tvoje uspone i padove, opet! Zaboravljaš da duše samostalno odlučuju. Stvarno te volim. Ali nekog tebe kakvog sam ja zamislila. Ti nisi on. I ja nemam vremena više. Dosta je čekanja. Ne želim uzalud da se nadam. Imao si hiljadu načina. Ti si birao poslednji. Da me izgubiš. Da učiniš da sve lepe uspomene na tebe prekrije prezir. Pogodio si me tamo gde me najviše boli. To skriveno mesto na kojem sam te čuvala sada više ne postoji. Sad plutaš izmedju onog što želim i ne želim. Nisi u meni. A još te ima. Uradi još nešto bolno po mene, da mogu zauvek da te izbrišem. Ti nisi sposoban da me voliš. Reči su ništa, i reči su sve! Pokušavala sam da ti objasnim... Reči i dela. Jedno sa drugim ide. Ne reci da me voliš ako to ne umeš da mi pokažeš. 

11.10.2014.

Upoznaj tugu



Led sa tvojih usana. I milion pokušaja da ga istopim. Milion prva šansa da uspemo. I još jedno novo razočarenje. Svečano objavljujem da odustajem. Jer od sada se borim samo za sebe. Moj život je moja bitka. Moji snovi su samo moji. Nisi prepoznao sreću. Sad upoznaj tugu. Čekanjem da sve bude u redu ništa ne postižeš. Mora da se preduzme nešto. Mora da se krene napred. Nije dovoljno da priznaš. Nije dovoljno da čekaš. Jer ja sam imala tebe. A sad imam prazne minute. Bez tebe, bez nas. Tebi sve smeta. Sam sebi si dovoljan. I nemoj da mi kažeš kako ti to nikada nisi rekao. Jer, ja vidim i osećam. Da si mi bar priznao, nego si kukavički napadao mene. Za šta sam ja to kriva? Koji si mi pripisao greh? To što te volim ? Ili to što ti praštam? Ne oseća se ljubav u vazduhu. Oseća se napetost i strah. Kuda bez tebe? Sve moje želje nemaju više smisla. U svakoj sam videla nas. Problemi se ne rešavaju bežanjem. A ti si najbolji u tome. Odeš kad si potreban. Ostaneš kad ti falim. Ja sam htela samo da imam tvoje šake da greju moje. Htela sam samo da imam tvoja ledja za oslonac. Prijatelj i partner, sve da mi budeš ! Ne očekuj od mene oproštaj. Jer mora srce da ti oprosti. A izgleda da ni ono više nije sigurno u tebe. Ti si samo svoj. I tvoje ništa sebično čuvaš. Bila sam ti više od voljenog bića. Nadoknada za sve što ti fali. Podsticaj za dalje. Neko ko je odmah iza tebe. Imao si nečije oči da te prate. Ruke da te grle, usne koje žele tvoje. Sad imaš mene, povredjenu i tužnu. I nije mi važno šta osećam prema tebi sve dok mi nanosiš bol. Ja idem dalje, sa tobom ili bez tebe. Nije mi važno što moje srce kuca samo za tebe, jer sve dok mi noći i jutra na tugu mirišu, nisi moj.

10.10.2014.

"Ne mogu da ti pomognem" ne pomaže





Pokušavam da razumem. I dok gledam  u zvezde kad je nebo vedro ne nailazim na odgovor. Nemam šta više da dam. Sve sam ti pružila, na dlanu. Imao si moje srce, moju dušu i moje poverenje. Sada, nemaš ništa. Pravo na moja osećanja ima samo onaj koja ume da pokazuje svoje. Shvatila sam. Nije moja greška to te volim. Ni to što ti pružam milion šansi dnevno da mi pokažeš da me voliš. Moja greška je to što pokušavam da ispravim tvoje greške. Pomažem te u tome, nesebično. Ali tebi nije ni to dovoljno. Odlaziš pa se vraćaš. Ostavljaš me na pola rečenice, na pola puta. Nije ti stalo do mog mišljenja. Smetaju ti moje suze. Znam, ne možeš da podneseš da si samo  propalica koja zna da me rasplače. Najlakše je rasplakati usamljenu ženu. Bila sam tu, borila se rame uz rame sa tobom sa mnogo većim problemima nego što su moji. Htela sam da me saslušaš. Ne da me razumeš, samo da pokušaš da razumeš. Da čuješ. Da odgovoriš. Nije moja greška što si hladan kao led. Ni to što sam ja emotivna. Moja greška je što ti opraštam iste greške, milion puta. Misliš da inat upravlja mojom dušom. A ja ništa sem boli ne osećam. Nisam više besna. I, mada još uvek se držim čvrsto, pitanje je kada ću pasti. Nema oslonca. Nema nikoga da mi čuva leđa. Nema nikoga da me drži za ruku. Nisam tražila puno. A tako veliko ništa si mi dao. Shvatićeš, ali bojim se biće kasno , da "Ne mogu da ti pomognem " , ne pomaže. 

08.10.2014.

Gde si me stavio?





Budnim okom spavaš. A pored tebe prolaze moje želje kao slučajni prolaznici. Ni jednu ne upoznaš. Ni jednu ne osmotriš. Smeše ti se nežno. Dodiruju te u prolazu. Ti slep si za njih. Čak i kad ti vrisnu na uho da obratiš pažnju ti u neverici predješ sa druge strane ulice. Ne shvataš ozbiljno znakove na putu. I u svom toplom kaputu, koračaš sam, bez cilja. Uglavnom, daljine su u nama. I svako sa sobom i u sebi nosi ono što voli. I zanima me, gde si ti mene stavio ? U kom kutu sebe ? Oko vrata ili srca? Ili u džepu kaputa ? I da li me noću stavljaš pred istinom ? Da li miluješ ono što mojim imenom zoveš kad nisam pored tebe? Kome se smešiš ? I zašto me zaboravljaš? Moje želje te jure po ovom nestabilnom svetu. Traže tračak nade, da mi uliju spokoj. Nema te. Tišina je sve što imam. A tako mnogo želim da čujem. Tako mnogo želim da znam.

05.10.2014.

Neću da me voliš.Hoću to da osetim.




Što se odricanja tiče, ja sam se mnogo toga odrekla. To je bio moj izbor. Za naše dobro. I ne krivim te. Krivim sebe. Ti ne vidiš ono što je očigledno. Tvoje vreme se ne deli sa mnom. I to što kažeš da me voliš sve više me rastužuje. Neću da me voliš. Želim da to osetim. Budim se sa mučninom. Jer, ne govoriš mi sve. I čini se, najmanje mi govoriš istinu. Odrekla sam se sebe, zarad nas. Poklonila ti najlepše reči koje znam. Najlepša osećanja čuvala sam za tebe. Opraštala sam ti. A kako da sad oprostim sebi? Videla sam. Jutros. Videla sam kako izgleda kad te slažu, kad ti prećute. Mogao si da me poštediš. Toliko bar. Ali tebi nije stalo šta ću ja da mislim. Ja nisam važna. Važno je da si ti srećan. I to nije ljubav. To je sebičluk. Prećutaću. Odglumiću da ništa ne znam. Skupiću snage i otići od tebe. Jer ti nikoga nisi u stanju da voliš. Samo sebe. 

03.10.2014.

Nisam ja zlatna ribica





Rekla sam sebi da ne smem da se opuštam. I sve do par sekundi svi konci su bili u mojim rukama. Rekla sam sebi da se ne zalećem. Moram ostati mirna. Moram ostati hladna. Moram birati reči. Moram bitu tu. Moram biti pri ruci. Moram da budem podrška. Moram znati kad treba da se udaljim a kad približim. Ali nisam ja zlatna ribica. To sam zaboravila. Ja sam žena koja plače. Kad se prelije čaša. Kad se izgovore pogrešne reči. Ne želim više da bilo šta moram. Ne želim da bilo šta radim zbog drugih. Jer kad  meni treba da neko ne mora a želi, nikoga nema. Koliko god snage nemam, ja sam je delila sa drugima. Sve mane sam zaboravljala, sve nedostatke prekrivala ljubavlju. Ali, šta sada kad sam ja ta koja je ranjena? Ja sam sada bez podrške. Bez onog ko bude tu. Bez onog ko kaže prave reči. Obećala sam sebi. I najviše se grizem što ni jedno obećanje nisam ispunila. Sve sam ih pretvorila u suze. I kao dete, naivno i krhko , poverovala nekome ko mojim potrebama i željama ne veruje i nikad im nije udovoljio. 

29.09.2014.

Živim od kad te znam


Naslanjam glavu na tvoje rame. Poljubac u kosi. I vetar i sunce, sve odjednom. Lep dan. Držiš me za ruku, i osećam se prizemljeno. Kao brod u svojoj luci. Deo slagalice kad stoji uz svoju polovinu. Srećna. I tvoja. Osmeh jedan, pa drugi. A zatim se množe. Gledaš me kao dete željno svega. Nas dvoje naspram vetra. Naspram svih prepreka. Stabilni i jaki. Na zemlji. I ne slušamo šta kažu oni koji nam zavide. Sve bi dali za moj osmeh i tvoj šarm. Neki drugi, nebitni ljudi. Nekad sat prodje kao minut. A nekad, kad imamo sreće, minut traje beskrajno dugo. Nikad dosta tebe. Nikad dosta nas. I svih tih lepih dana sunčanih  i toplih. Kad samo ćutimo, kad se samo ljubimo i grlimo. Kad budemo jedno u dva tela. Kad rastanak nije opcija. Kad žudimo za sledećim susretom a još se nismo rastali. Za to treba živeti. A ja živim od kad te znam.

                      

23.09.2014.

Na duši ožiljak, na srcu večni žig


Na duši si ožiljak, na srcu večni žig. I kiše jesenje neće obrisati mrlje prošlosti , uzalud se nadam. Uzalud iščekujem. Svetlosti nema. Tama vlada mojom senkom. Ulice su hladne, ulična svetla ne ulivaju poverenje. Sama sam. Ja i vetar. I breme na ledjima. Izguraću ja ovo. Vadim se na loš period. Lošu vremensku prognozu. Ne suočavam se sa onim što osećam. Pa kad čašu prelije, jecam u tišini. Nikome ne smetam. Ne pripadam nikome. Ne sanjaju me. I nikoga ne sanjam. Sama. U rukama stežem ono što je ostalo od nade. Privijam je na grudi , do srca. Ali i ona se gubi u ovom haosu od osećanja. Odlazi. Sa svakim novim minutom u kojem te nema. I svaki otkucaj otkuca novi razlog za kraj. Mnogo puta smo se voleli. Nikad se nismo preboleli. Ne možemo jedno bez drugog. A zajedno ne umemo.




21.09.2014.

Ne stidim se svojih osećanja

Ne stidim se svojih osećanja. 

Ni kada volim. Ni kada te ne ljubim. 

Meni uvek na licu piše. 
Sve ono što jesam iznutra i spolja, 
to su moja osećanja i zapisi iz duše. 

Ne stidim se da ti pokažem da te volim. 
I ne zanima me šta će drugi reći. 
Nikad, pa ni sada drugi neće suditi o mojoj sreći.










                                                                                                      

20.09.2014.

Put do zauvek je pun onog nikad

Život delim na dve suprotne identične polovine. Nikad i zauvek. Neke ljude nikada ne upoznamo, a neke zauvek držimo uz sebe. Nikad ne zavolimo i zauvek volimo. Nikad neću uspeti jednim zauvek da objasnim ono što osećam prema tebi.


Ti si moja večnost i moja prolaznost. Sve si moje. Nikad se ne dogodiš i stalno mi se događaš. Rečima te oživim kad se udaljiš od mene,  i držim te u sećanju do kasno u noć. Jaka sam, ali ti me najlakše povrediš. I slaba sam, ali uz tebe postajem jača.


Zavisim od tvog pogleda i dodira. Postajem prah ili se iznova rađam. U tvojim sam rukama , više nego ikad. A nikad ti nisam dalje bila. Možda kada bi otvorio oči shvatio bi da svoje zauvek stvaramo sami. I da je put do zauvek , pun onog nikad. Kao na primer nikada neću prestati da te volim. 

09.09.2014.

Kapućino


Kapućino sa ukusom vanile. Popodne pod vedrim nebom. Mir u srcu i duši. Miris rane jeseni. I mnoga očekivanja od zime. U mojoj glavi je spokoj. Smestio se tu, nakon dugog lutanja izmedju mojih želja i stvarnosti. Prihvatam svoj život onakav kakav jeste. Prihvatam sebe ovakvu kakva jesam. I grlim tebe, voljeni moj, rukama i srcem. Jako, najjače. I molim se, svetom nebu, da zauvek ostanem mirna u svom spokoju. Zadovoljna onim što imam. Srećna. I tvoja.





  

08.09.2014.

Nekad slika, nekad ton, a nekad samo TI


Sinoć je nebo bilo bez zvezda. Danas je prljavo plavo. Nekad nas inspiriše slika, nekad ton. A meni si najveća inspiracija TI. To kako utičeš na moje raspoloženje ,i na izgled mojih očiju. Svetle ili tamne. Od tebe zavisi. To da li ćeš me nežno priviti uz sebe, ili ćeš biti zao. Smeta mi što ne mogu da predvidim. A srećna sam kad sa glavom u mojim krilima šapućeš reči pokajanja. Tad znam da sam uspela. Mazim ti vrat i prstima prolazim kroz kosu... Osećam da ti se sviđa. Znam da ti je ljubav mnogo nedostajala u životu... Ti si moje zato na čuveno zašto... I odgovor na mnoga pitanja. Moja si istina i tajna. I deo si mene. Moje si svetlo i moja si tama. Te dve stvari koje čine život. Moj si kapetan. A naša ljubav brod.

05.09.2014.

Zamisli da smo srećni zajedno





Zamisli samo... Sve te minute i sate koje smo mogli a nismo proveli zajedno. I trenutke kad su se skazaljke poklapale, a sati prolazili mimo nas. Možeš li? Jer, danima već mislim o njima. A noću ih sanjam. Pa se čini da svuda čujem otkucaje. Kao da me požuruju. Kao da govore da treba da uradim nešto. Ali ja tu ne mogu ništa. Ti si svoje sate unapred podelio svima osim meni. Sa drugim ljudima provodiš vreme, dok ih ja brojim. Malo zastanem. Udahnem. Pa krenem od pozadi da sabiram i oduzimam. Jedan izgovor, drugi, treći. Nižem ih niz nit strpljenja. Čekam da prodje jedan dan. A zatim i desetak drugih. Čekam da se promeni nešto. Da prodje nešto. Da mi kažeš nešto. I to nešto, kako vreme prolazi, čini se nije ništa do obično pretakanje iz šupljeg u prazno, iznova i iznova. Ne verujem više u tvoje reči. Lebde oko mene u vazduhu ali ih ne čujem. Ljudi vremenom postaju gluvi za laži. Najradije bih polomila sve čime merimo vreme. Sat, ručni i zidni. Tresnula bi ih o pod. O onaj isti o koji ja lupim kad god me povrediš i izneveriš. Ali vreme će prolaziti i bez njih. Dan će menjati noć. Mesec ili sunce krasiće nebo. A ja ? Ja verujem u bolje sutra. Ali u tom mom sutra ne vidim tebe. Jer,ja nisam neko ko će čekati u senci. Ja želim da sijam. Da budem voljena i milovana rečima. Da budem na tronu nečijeg sveta. Da volim, ali da onaj koga volim to i zaslužuje. 

Nisi Bogom dan


Ja? Ja zaslužujem najbolje. Tako si me naučio. "Za sebe uvek najbolje." .To je tako sebično. I ne mogu da verujem da sam dizala do neba takvog čoveka! Šta je sa mojim osećanjima? Ili ja možda imam pravo samo na ćutanje? Ma, zamisli! Nisi Bogom dan. I znam da me vidiš kao slabu. Misliš da ne mogu bez tebe. Veruj mi da mogu. Ali bez sebe neću. sebe volim najviše. Tako si me naučio!





         

Tako si me naučio





Ne ide uvek oproštaj nakon izvinjenja. Niti nakon volim te uvek ide i ja tebe. A ti si navikao da dobiješ sve što želiš. Rekla sam ti, neke stvari moraš prvo da zaslužiš. A ja nisam stvar. Čak i kad ih dobiješ, moraš da se trudiš da ih zadržiš. A mene nije teško držati uz sebe. Znaš to.  Ja imam i osećanja. Ti si bezosećajan.  Dve suprotnosti. Dva dela nečega koja se više ne uklapaju u savršenu celinu. Prihvati da si me izgubio. Jer za ljubav nije dovoljno volim te i nedostaješ mi. Ja očekujem mnogo više. A to moje više za tebe bi bilo tako malo, samo da si se potrudio. Samo da si se potrudio da ostanem. Kasno je. Ono vreme kad sam lako mogla da ti oprostim, to je davno prošlo vreme. Sad više brinem o sebi, o onome što ja želim i osećam. Tako si me naučio. 

04.09.2014.

Zaboravio si da zapamtiš


Ja pamtim. Ono što su uradili. I ono što nisu. Pamtim sve ono što su drugi zaboravili da urade ili kažu. U pravom ili pogrešnom trenutku, pamtim. A najviše pamtim stvari  koje si ti zaboravio. Na žalost, ili na sreću. Sve čuvam u mojoj kutiji u obliku srca. I nekako su danas sve te stvari prešle do pluća, jer ne mogu da dišem. Danas se gušim. Previše je toga što sam zapamtila. I kao da za zaborav ne znam, sebično čuvam sve te reči. Ono što nisi izgovorio. Ono što si rekao, a nisi smeo. Veruj, do sad bih otišla... Ali postoji još nešto. Pamtim i lepe stvari. Mada mi u moru ovih drugih deluju kao da su slučajno zalutale, slučajno se baš meni dogodile. Slučajno izletelo volim te, sa tvojih usana. Slučajno nameštene usne u poljubac. Slučajna tvoja blizina. Jer pamtim samo daljinu. Veliku i hladnu, izmedju nas. I onu srećnu devojku što u tvom zagrljaju izgleda tako majušno. I zaštićeno. Ja pamtim. Sećaš se one rečenice u kojoj obećavaš da će sve biti bolje? Izgleda da si zaboravio  da je zapamtiš.






      

02.09.2014.

Ti voliš kišu. Ja volim tebe.

Moja duša odbija da prihvati da dolazi jesen. Moje srce želi još sunčanih dana. Još sunca za tebe i mene. Još dužih dana, i toplih večeri. Mada znam da voliš kišu. Nemoguće je ne pomisliti na tebe dok pada. Ti voliš kišu. Ja volim tebe. I verujem da su i kišni dani zgodni za dvoje luckastih kao što smo mi. Možeš me nežno stisnuti do tebe dok gledamo kako pljušti. Ili me možeš grejati kad uveče postane hladno. Ljubav ne odlazi sa letom. Ljubav ne odlazi sa suncem. Samo se privija jače. Samo se drži bliže. Da greje. Da bude. Da  postoji. Za dve duše i dva tela. Za tebe i mene.



                        

30.08.2014.

Žena sam




Žena sam. Od krvi i mesa. A ipak samo sam žena. Slaba i jaka. Mala i velika. Heroj i kukavica. I neka mi sude! Željna nežnosti, kupam se u suzama i ove večeri. Umorna duša umara moje telo. I zajedno leže nepokretni i usamljeni. Teše jedno drugo. A ja ne mogu ništa da uradim. Žena sam. Obična i sa običnim osećanjima. I u toj svojoj jednostavnosti potpuno sam posebna .Jer danas je teško biti jednostavan. Padam na kolena i dižem nos .Zavisno od situacije. Gorda sam i pokorna. Bez srca i sa velikim srcem. Koračam istom ovom zemljom kojom i ti koračaš. I nisam manje vredna od tebe. Žena sam. Plačem i smejem se. Hladna sam i tiha. Vičem i lomim stvari. Sudi mi! Kriva sam. I nisam. Volim te i mrzim. Zato što te volim. Proklinjem te i molim ti se. Hoću da budem tvoja žena .I neću da ti budem ništa. Mogu bez tebe. I umrla bih da te nema. Pobediću i biću poražena. Sve samo da bih bila voljena. Sudi mi. Ali ne prekorevaj. Jer ja sam jaka kad si pored mene. Slaba kad te nema. Heroj kad te branim. Spremna na mnogo. I spremna mnogo da pružim. I za uzvrat tražim poštovanje i ljubav. Male reči koje mnogo znače. I nežnost. Neizmernu nežnost. Jer ja sam samo žena. Od snova i osećanja. Sa vrlinama i manama. Žena sa više lica. Žena koju ti budiš. Žena koja od tebe jedino traži da joj pokažeš ljubav.

28.08.2014.

Sve je to nebo

More je ogledalo nebu. Kao što si ti moje. Od tvog pogleda zavisi moj. Od tvojih osećanja zavise moja. Ti si moja sreća. I sav moj bol. Kad vidim tebe vidim celu sebe. Okupanu suncem ili pokislu od kiše. Ti si moja inspiracija. A inspiracija je moja bit. U tebi vidim sebe, satkanu od ljubavi. U tebi vidim sebe tužnu i nemu, srećnu i zadovoljnu. Od tebe zavisi tok mog dana i tok mojih misli. Ti si moj san i moja java. Moj svetionik i moj tunel. Svetlo i tama. Nebo je sivo. I more je nemirno. Nebo je vedro. More je mirno. I oluje. I sunčani dani. Sve je to nebo. Kao i ljubav. Kao i čovek.


          

27.08.2014.

Nisi fer


Tebi moje reči ne znače ništa. I ne pitaj me kako to znam. Volela bih da nešto tako okrutno nikad nisam saznala. Ali, eto sada kad su sve karte na stolu svečano objavljujem da si pobedio. Ipak, neću ti pružiti ruku, jer nisi fer igrač. Upropastio si i ono malo lepog što sam o tebi mislila. Pobedio si i možeš da odeš da slaviš. Daleko od mene. Tamo gde moje reči ne dopiru. Tamo gde ne moraš da se praviš da ih razumeš. Tamo gde nema svih onih istinitih rečenica koje izbegavaš. Sigurna sam,ti nikad nećeš moći da ih čitaš istim žarom kojim ih ja pišem. Nikada nećeš biti u stanju na ljubav da odgovoriš ljubavlju. Za tebe su reči samo sredstvo da dodješ do cilja, ali sa rečima se tako ne igra. Tebi moje reči ne znače ništa, a ja sam svako slovo ljubavlju pisala. Za tebe, sebični čoveče, što za ljubav ne znaš.






        

26.08.2014.

Srećni što imamo jedno drugo




Samo za tebe oblačim najlepšu haljinu. I dugo, beskonačno dugo stojim ispred ogledala. Pazim da sve bude na svome mestu. Najlepši osmeh stavljam na lice. Vežbam lagani hod i smirene pokrete. Popravljam šminku. Proveravam sat. Biram ogrlicu. Palim sveće. Gasim svetlo. Čujem zvono i prilazim vratima. Ne moram da proveravam jer znam da si ti. Taj miris bih uvek osetila. Taj korak bih uvek prepoznala. I čini se da prolazi čitava večnost dok ne otvorim. A onda tvoje lice, nasmejano i milo. Tvoje snažne ruke što se naziru ispod košulje. Tvoja blizina. I taj poljubac,na vratima. Sve je tu. Kažeš da sam lepa. Gledaš me u oči. Izuvaš cipele, skidaš jaknu. Uzimaš me za ruku. Ne stignem da ti kažem koliko mi je drago što si tu, a već se ljubimo dugo. Kažeš sve lepo izgleda. I grliš me kao da ti život od toga zavisi. Jako,najjače. Svojim dahom ugasiš sveće. I ostanemo u mraku. U tišini. Ležimo jedno uz drugo, zagrljeni i spokojni. Srećni što imamo jedno drugo. I tada znam da sam najlepša. Tako, u tvojoj blizini. I dok u tišini čujem samo naših srca ritam.

25.08.2014.

Slaba na tebe, jaka zbog nas




Volim te toliko da  mi je jedan tvoj pogled dovoljan za sreću. Toliko da mrzim kad nisi pored mene. Volim kad mi šapneš da me voliš. Volim tvoj dodir i miris tvoje kože. Toliko da mi stalno nedostaje tvoje prisustvo. Želim svoje prste izmedju tvojih. Volim te toliko da to želim svima da kažem. I to ništa ne može promeniti. Tvoje usne kad traže moje, i ruke kad me stegnu u zagrljaj. Sve volim! Volim tvoj osmeh, jer moje srce ispuni srećom. To što si borac i moj heroj. Sve volim! Pored tebe sam tako malena, a opet tako brzo porastem od tvoje ljubavi. Krhka sam i nežna. Ali se pretvorim u ženu ratnika, kad treba da te zaštitim. Sve sam. I nisam ništa. Sve po potrebi. Prilagodjavam se ritmu tvoga srca. Slaba sam na tebe, ali sam jaka zbog nas. I volim te, kao što volim život. Jer,moj život si ti.

24.08.2014.

Ne slušaš me




Otišla je noć. I mesec se tiho iskrao za njom. Nisi me probudio. Ali već sam navikla da se budim sama. I uzalud odlažem novi dan. Uzalud pokušaj da se zavaram. Ti nisi tu. I ničeg tvog nema. Uzalud bežim pod jastuk. Uzalud se pokrivam preko glave. Tebe nema, ti nisi tu. Ne pišeš i ne zoveš. I sigurno se ne pitaš zašto i tvoj telefon ćuti. Ja znam. Ali niko me ne pita. Ćutim i ja. Danas, u inat nama, ni sunca nema. Sve je mračno. Sve je tiho. Dan je. Osećam gorčinu i već vidim tvoje usne kako se oblikuju u još jedno izvinjenje. A ja ne bih svako jutro isto za doručak. Pokušaj da me ubediš da si u pravu, da ja grešim. Pokušaj da me ubediš kako ne treba da budem ljuta. Ne slušaš me. Ne čuješ. Kasno je. Sita sam.





     

23.08.2014.

Ti si mi




Sediš naspram mene. Pogledom svojim milujem prste tvoje šake. I zamišljam kako su svuda po mojoj koži. Hiljaditi put pitaš šta mi je. I osećam nalet besa od stopala naviše. Ništa mi nije. Gledam ti oči uporno. Pokušavam da pročitam ono što znam da mi nećeš reći, ono što me zanima. Skrećem pogled. Bez uspeha. Prazno. Sve drugo bih podnela. Ravnodušnost ne. Gledam kroz prozor. U list. U trotoar. U ljude. U saobraćajni znak. U semafor. U sve, samo ne u tebe. I zamalo da odlutam nekuda. Nekuda daleko. Ali onda opet čujem kako me pitaš šta mi je. Kontrolišem bes. Smešim se na silu. Ti sediš, nepomičan. Duvaš dim cigarete u moje lice. Moj pogled je na tvojoj kosi, na vratu. A onda se naglo usmeri ka stolu. Ne progovaramo. Osećam kako cupkaš nogom. Smeta mi to. Osećam tvoj pogled na sebi. Želiš da nam se oči sretnu. Čekam. Predugo, rekla bih. Ništa se ne dešava. Premotavam u svojoj glavi ono što želim da mi kažeš. Dozivaš mi ime. Vratim se u sadašnjost. Prodorno i upitno me gledaš. Znaš ti šta je meni. Ne izgledaš kao da ti je žao. Ne izgledaš kao da ćeš mi pomoći da zaboravim. Ali nadaš se da ću što pre da zaboravim.Tvoje grube reči. Tvoje nerazumevanje. Tvoju zaboravnost. Od mene se to očekuje. To je normalno. To tako treba. A šta meni treba? Šta ja želim? Pita li me neko? Ko je izmislio te druge šanse kad ih niko ne koristi onako kako treba? Ne znam o čemu razmišljaš. Ali znam da nisi sa mnom. Daleko si. Izgubljen. I nisi moj. Ko zna čiji si. Ko zna ko tvoje misli zarobi i ne pušta bezbroj puta dnevno? Ne znaš kako sa mnom, a uputstva za upotrebu nema. To kako se ponašaš mi se ne svidja. U mislima već sam otišla. Ali i dalje sedim tu. Ne pitaj me. Ti si mi.

22.08.2014.

Život je lep!




Pada kiša. Sedim na terasi. Pomalo mi je hladno. Ali nakon paklene vrućine od danas, prija mi. Odbijam potrebu svojih bosih nogu i golih ramena, kao nešto nevažno. I ostajem da sedim i dalje. Pijem kafu. Čitam novine. Uživam u tih sat vremena koje popodne izdvojim samo za sebe. Moja omiljena muzička stanica. Moja divna šolja i u njoj moj omiljeni napitak. Samo ja. Odbacujem probleme. Odbacujem sve razloge zbog kojih treba da brinem. Odbijam da se nerviram zbog tvoje sebičnosti. Ne prihvatam to da sam opet ispala naivna jer sam verovala pogrešnom čoveku. Samo ja. I sve moje. Na jednom mestu. Sat vremena bez svega onoga što mi treba, a nanosi mi bol. Možda se jednom promeniš i uozbiljiš. A do tada...Život je lep!

21.08.2014.

Reč na slovo U




Nekad tišina baš glasno zazvuči. I vetrom nošena usamljenost ulazi kroz nogavice i rukave. Onda pod kožu, pa u srce. Udobno se smesti, pa cikne! Širom onda otvorim oči, svesna šta se dešava. Zatvorim korice knjige. Ponovo je otvorim. Pogledam do koje stranice sam stigla. Zapamtim. Pa odmah zaboravim. Stavljam obeleživač. Zatvaram je ponovo. Pokušavam da odagnam to užasno osećanje. Pogledom tražim bilo šta, samo da mi odvuče pažnju. Ali ne mogu da mislim ni o čemu drugom. Ćutim. Osluškujem. Tražim neki drugi zvuk. Nešto bilo šta drugo. Opipljivo ili neopipljivo. Ustajem. Puštam muziku. Pomislim da sam uspela. Vratim se na terasu, zauzimam isti položaj, odahnem. Prolazi trenutak. Jedan. Dva. Ponovo! Nerviram se. Muzika ne nadjačava tu groznu reč na U. Sigurna sam da sam pojačala najviše što može. Preduzela sam sve potrebne mere. Čak sam i neke dodatne smislila usput. Ali ništa. Ja tu ništa ne mogu. On je taj koji treba da me zagrli. Njega nema i svuda je bučno. Odzvanja njegovo ime. Odzvanjaju sećanja. Naši poljupci lebde u vazduhu. On ništa ne preduzima.

19.08.2014.

Mirišem na ljubav





Smešim se i gledam u ogledalo. Sve je isto. Ali u očima druge tinjaju vatre. Jače. Plamen od ljubavi širi se i na moje usne i obraze. Pocrvenim pred samom sobom. Volim taj osmeh, i drago mi je što je opet sa nama, šapneš mi. I ja se u inat svetu nasmejem još jednom, od srca. Za tebe. Za sebe. Za nas. U mislima nazdravljam čašom crnog vina, a u stvari samo pijem hladni nes na slamčicu. I sve mi je tako detinjasto. I ja sam detinjasta. Ponovo verujem. Ponovo se zaljubljujem. U tebe. U sebe kad sam sa tobom. Koraci su mi laki. Sjaj je svuda po meni. Sve je drugačije. Drugačije izgledam. Drugačije mirišem. Srećna. Na ljubav! Probudio si me ponovo. Odjednom,ništa mi ne smeta. I na sve sam imuna sem na tebe. Svaki tvoj pokret, glas, osmeh... Sve je usmereno ka meni. A najlepše od svega je što iste simptome prepoznajem kod tebe. Iste oči, samo druge boje. Isti osmeh, samo na drugom licu. I konačno se oseća mir, svuda mir... samo kad me uhvatiš za ruku. Samo kad me pogledaš.

14.08.2014.

Sve od sebe




Dobro sam, kažem. I uz smešak klimnem glavom kad me neko pita kako sam. A ustvari, teže mi ne može biti. Isključivo krivim sebe. Mada nisam kriva i ne odgovaram za tvoje postupke. Praštam ti u sebi. Srce ti oprašta. Ali ja se ne dam. Verovala sam ti. A to skup je dar. Ti imaš sve, a meni ništa nije ostalo. Ja sam sve drugima poklonila. Tvoja sebičnost je nedodirljiva u svom preterivanju. Grabi za sebe i ono što joj ne pripada. Sve sam ti dala. Slobodu. Ali ti si moju oduzeo. Ne daš mi da budem ono što jesam. Smeta ti što sam ti privržena. Smeta ti zvuk mog glasa, to što se lako rasplačem. A znaš dobro zašto plačem. Ti zaspiš mirnim snom. Ja se budim pre vremena. Opraštam ti, zbog sebe. I nastavljam dalje. Opraštam ti, jer zaslužujem mir. Ali ne mogu da zaboravim. Ružna sećanja brišu lepe stvari. A od tebe se tako malo očekuje. Zagrljaj, dodir, poljubac. Moje malo tebi je previše. Ne traži me. Gluva sam za tvoje pozive. Nedodirljiva za tvoje kajanje. Znaš da sa sebičnim ljudima ne umem. Ja sam navikla da sve od sebe dajem. Za tebe. Za nas. A ti?

09.08.2014.

Nema te svuda




Ne dišem od kad te nema. A nema te svuda. Teško je razumeti, razumem. Ali zar je važno? Zašto gubiti vreme na to? Pokušaj nešto drugo. Na primer, ugasi svetlo. Ukljiči maštu. Napravi naš mali podijum za ples. Zavrti me. Neka mi se pamet zavrti, neka mi srce zalupa. Donesi ono što nemamo. Pronadji to vreme koje nam stalno nedostaje. Budi tu. Nije važno gde je to TU. Važno je da smo mi tu, jedno pored drugog. Zagrljeni i spokojni. I ne moraš da me razumeš. Pokušaj nešto drugačije. Odvedi me negde gde nisam bila pre. Pokaži mi svet onako kako ga vidiš tvojim očima. Znaš da meni nije potrebno puno. Znaš da je meni važnije kako se osećam od toga gde sam. I znaš da mi je najvažnije od svega da sam sa tobom. Znaš da sam srećna samo pored tebe. Donesi mi komad sreće. Pokaži mi put, cilj nam je isti. Budi mi podrška. Budi sve ono što sam ja tebi. Budi sa mnom. Fizički i na sve druge načine. Samo budi tu. Pored mene. Kad god možeš. Jer, znaš...Kad odem, a to moram...Proći će mnogo dana do mog povratka. I onda moramo sve ispočetka. Želim te. Da na tvom ramenu zaspim i budim se. Da cela budem tvoja. I zato nije važno da li me razumeš. Samo pokušaj nešto drugo. Na primer poljubi mi oči. Odvedi me u neki svet mašte. Daleko od svih. Pokaži mi da me voliš, da sam razlog tvog postojanja. Poljubi mi obraze i vrat. I usne. Želim da udahnem tebe sa svakim poljupcem.  Želim da me želiš kao što ja tebe želim. Da nam se osećanja spoje. Da postanemo jači. Da snagom ovoga što imamo pobedimo svet i sve prepreke. Da dodjemo do vrha. A ti znaš gde je vrh. Vrh je tamo gde mogu da  slušam otkucaje tvoga srca ležeći na tvom ramenu. Vrh je tako blizu. Ali bez tebe ja gore ne idem.

08.08.2014.

Tebi si važan ti





Poremetiš mi mir, pa odeš. Ostaviš me da plačem u mraku. Ubedjuješ me da nisam u pravu. Tvoja sebičnost me ubija. A još više to što me ne razumeš. Moje misli ostavljaš na pola. Ne dorečene, ne izrečene. Sve je drugo važnije. A ja čak i kad me povrediš želim da nadjem utehu u tvom zagrljaju. Glupa i naivna. I ne znam šta da radim sem da isplačem sav bes. I ne znam šta bih drugo, sem da isplačem svu bol. A posle? Posle ću opet da čujem od tebe da nisi ti kriv. Svi drugi su krivi, sve drugo je problem... Zaspaću opet tužna. Probudiću se razočarana. A to što svaki deo mog tela boli, i što svaki atom moje duše preživljava patnju? To te ne zanima. Gušim se u tvojoj bezobzirnosti. U tvojoj pohlepi za nečim drugim. U tvojim opsesijama. I pitam se, vrlo često... Kada ostaneš sam jel ti bude žao? A znam, znam da nije.Tebi nije važno šta ja osećam. Tebi si važan ti. Samo ti. A to nam je zajedničko

Komad srebra




Ne nosim te više. A mnogo toga mi značiš. Ti si ostatak onoga što je bilo, onoga što me je držalo u životu. Ali više ne greješ moj vrat, ne čuvaš me noću. Ne šapućem ti tajne i strahove na jastuku. Samo si komad srebra. A opet to nisi. I svaki kamenčić na tebi jedan moj je san, moja želja i nada. A opet više nisi ništa sem običnog nakita. Njegove ruke su te postavile na moj vrat. Sećam se trena kada se to dogodilo. Sećam se vremena, dana. Sećam se svega. I uvek kad te ponovo stavljam osetim njegove ruke, njegov prepoznatljiv miris. I sve se vrati. Ali ne nosim te više. Donela sam odluku. I više mi ništa ne značiš, ponavaljam. A opet, tako te nežno pakujem u kutijicu i čuvam u tami mog ormara. Za tren se osećam slobodno. Za tren sam ponosna na sebe. Ali trenuci kratko traju. Savlada me strah i očaj. Uplašim se da bez tebe više ništa neće biti isto. Da ja neću biti ista. Da me on neće gledati isto. I u hladnim noćima, dok napolju grmi ustajem na prstima. Ne palim svetlo. Napamet te nadjem. I držim te uz sebe dok ne svane .Zbog sopstvenog mira imam te izmedju prstiju. A ujutru te tražim po rubovima posteljine. Pomahnitalo i žustro. Kao da bez tebe ne može da počne novi dan. Kao da bez tebe ne može da padne noć. Kao da sam njegova samo kad si tu. Kao da je moj samo dok si sa mnom.

07.08.2014.

On




Stalo mi je do njegovog osmeha. I sve bih uradila samo da ga gledam na njegovom lepom licu. Svoje suze bih zamenila, svoje mane i vrline, ono što jesam i ono što želim biti... Samo za jedan maleni smešak na njegovom licu. Znam, njega to ne dotiče. Ali znam da zna. Kad ga pogledam, da bih sebe dala. Kad ga dodirnem da bih planine srušila da do njega dodjem. On zna, a to nije dobro. Za ovo maleno srce medju mojim grudima. Za ovu dušu od stakla. Uzalud ga ubedjujem da nije istina! Uzalud, jer svaki atom moga tela govori mu suprotno. Drhtaj kad me zagrli. Trzaj kad me uhvati za ruku. Stid kad me pogleda. Sigurnost kad je blizu mene. Patnja kad ga nema. Bol kad se ne javlja. Užas kad pomislim na kraj. Strah kad pomislim na rastanak. Sreća, kad mi šapne da me voli. Ja bih eto sve dala za taj maleni osmeh u uglu njegovih usana. Sve svoje rane, sve svoje vreme, svoje sate, minute. Sve što imam i sve što bih želela da imam. A on? Dovoljno je da se nasmeje. Sve mane mu zaboravim, sve greške oprostim. On to zna. I to koristi. Ali ne marim. Ljubav će me ubiti. Bolje je da ja umrem za nju!

05.08.2014.

Ljubav se ne podrazumeva



Na večnu i beskrajnu ljubav se kuneš. Ali meni neke stvari nisu najjasnije. Kako možeš da zaspiš a znaš da ja ne spavam? Kako, kad znaš da sam uznemirena? Moje nespokojno disanje zar te ne budi iz sna? Zar se ne okrećeš u krevetu tužan kad znaš da si me izneverio? I kako te ne boli to što se ne javljam i ne odgovaram na pozive? A ja...Ja maštam da spavamo na istom jastuku, da slušam tvoje disanje. I sigurna sam, ja bih primetila da nešto nije u redu. Po načinu na koji ti se pomera grudni koš, po zvuku tvojih udisaja i izdisaja. Kad nekog voliš, znaš i bez pitanja. Kad nekog voliš trudiš se, bez podsećanja. Ljubav se ne podrazumeva.

04.08.2014.

Da li ću skupiti snage da ti se više ne vraćam?




U svojim rukam držiš sve moje snove i želje. A moje ruke su prazne. Upravljaš mojim životom, kao da sam tvoja lutka. A bez tebe moj je život prazan. Ne mogu sa tobom, a ni bez tebe. Živim na ivici. A opet u začaranom krugu. Vrtim se oko svoje ose, dok ne padnem od očaja u krevet. I tamo gušim suze jastukom, stišavam jecaje. I prodju sati. I prodju dani. Ali ti ne prodješ. Daš mi mrvu sreće, pa se ponadam. A onda shvatim da mrvama ne mogu utoliti glad. Čekam. Ćutim, dok u meni vrišti nepoznati glas. To nisam ja. To je moja duša, njeni krici. Znam,misliš da sam luda. I ljuta sam na sebe što se pretvaram u zver svaki put kad me pobediš. Samo sam žena kojoj treba pažnja i nežnost. I zašto je to toliko teško razumeti? Jednom sam skupila hrabrost i otišla od tebe. Uspeću i drugi put i svaki sledeći. Ali da li ću skupiti snage da ti se više ne vraćam...?

02.08.2014.

Čime ja da se hranim?

,,



Sabiram i oduzimam sve ono što smo imali. Sve ono što smo želeli da imamo. I nema ničeg. Kao nestali grad sa mape, ničega nema. Ni ruševina. Ni tragova. Ili se ja trudim da nas obrišem? Ne volim ovakva jutra. Posebno ne posle noći u kojoj se nisam naspavala. Ali, šta mogu? Jače je od mene. I trenutno nisam u stanju da se borim sa svim tim. Puštam da me preplavi talas očaja. Ipak, ne preduzimam ništa. Čekam. Znam, nećeš se pojaviti ni od kuda. Niti ćeš uspeti da me oraspoložiš, ne ovog puta. Prosto reči nisu dovoljne. Niti ja želim da govorim. Branim se ćutanjem za zločin koji nisam počinila. Branim se. Iako me niko ne napada. Branim se od same sebe, jer jedino to mogu. Ti si me odavno pobedio. I svaki moj poraz tvoja je pobeda. Ali kad me pogledaš... Sve srušiš. Sav moj ponos nestane. Sav moj bol prestane. A onda prestaneš da me gledaš. Pa navučem tvrdi oklop oko srca. I ne dam nikome unutra. Čuvam taj bezbrižni prostor za nas. A tebe nema. Pojaviš se samo onda kad sam ti neophodna. I ja sam vazduh tebi. A ta glad za vazduhom je najveća. Glad za životom. Glad za ljubavlju. Ali, čime ja da se hranim?

01.08.2014.

V,O,L,I,M,T,E




Pišem ti pismo. Nisam sigurna da li ćeš ga ikada pročitati. Možda ono što želim da ti napišem ne bi ni shvatio. Ali moram ti reći. Ljubav nije ako mi povremeno napišeš da me voliš. Nemam ja ništa od tih slova, mili. I ne znače mi baš ništa ta slova, uklopljena tako da samo lepo zvuče dok se tope na usnama. Ja ipak želim nešto više. A opet, i to što tražim mislim da nije mnogo. Možda je samo komplikovano. Za tebe, koji ne obraćaš pažnju na ono što govorim. U pravu si zbog toga. Jer,nisu bitne reči. Bitno je nešto drugo. To, kako me gledaš treba da mi pokaže koliko me voliš. I to da li me slušaš kada nešto govorim. To da li sam ti važna, i da li me ponekad stavljaš ispred sebe. Poštuješ li moje želje i moja razmišljanja, želiš li da budem srećna...? Zašto onda radiš suprotno?! E zato ja baš nemam ništa od tog volim te, napisanog mehanički, izgovorenog tiše... valjda da bi zvučalo lepše...?! Ne... Ne želim da me voliš. Ne želim da me voliš tako kako ti misliš da me voliš. Želim da me voliš tako da to osetim. To V i O meni baš ništa ne dokazuju. Obična slova. I to L. Slovo kao i sva ostala. Ne predstavlja ništa sem sredstva kojim se pišu reči. Sledeće slovo, slovo I podseća me na spajanje. Na ostvarivanje veze. Ali ne pokazuje da me voliš. M. Kao Moj, Moja...i ništa više. I T i E. Posebni za sebe. A opet celina kada su jedno kraj drugog. Reči. Tako ih puno ima. Ali meni, mili ništa ne znače. Tek kad mi budeš pokazao da me voliš, onda ćeš moći to da napišeš. I tek tada će te  reči postati važne. Samo tada, jer će biti prave.

Baklja sa mojim plamenom


Znam ja zašto je nestao sjaj u mojim očima! Nije to zbog NEKIH ljudi. To je zbog onih koji su mi bili izrazito važni. Zbog onih koje sam volela i volim. Zbog onih koji su me razočarali. I svi oni su bili bitni. A taj plamen kojeg više nema zapaliće neki drugi ljudi. Iskreno se nadam. Jer, teško mi je kad ujutru vidim da ga nema. Bezuspešno pokušavam da ga vratim, danima... Čekam da osvane neki srećniji dan. Ali ništa. Snage mi ponestaje, a misli mi se rasipaju u daljini. Neko nosi baklju sa mojim plamenom. Zaglavljen negde, u gužvi,ima milion prepreka... Ali sigurna sam, doći će. Treba samo da sačekam.








             

31.07.2014.

Čuješ se sve tiše




Čujem zvoni tišina. I kao prašina misli mi se raispaju. Čekam. I ćutim. I na ledjima veliki teret nosim. Tvoje ime ispisujem pogledom, svuda. Željna sam te. Mada, nikome ne pričam o tome. Mada, nikome ne pričam o tebi. Pada kiša. Već danima. Ni leto više nije leto. Bosa sam i sedim na terasi obgrljenih kolena. Možda bi brinuo da se ne prehladim, da to znaš. Ja odavno ne marim za sebe. Ipak, moram da ti priznam...Volela bih da se odnekud pojaviš i utopliš me svojim nežnim zagrljajem. Za neke stvari uvek je vreme. Nije meni hladno zbog vetra. I nisam tužna zbog kiše. Samo, boli to što čuješ se sve tiše.


29.07.2014.

Svuda je oko mene





Haljina se izgužvala. A vetar se igra sa mojom kosom. Mogla bih dugo još tako da sedim. Do nozdrva mi dopire njegov miris, pa grlim spostvena ramena. Zamišljam da njega grlim. I tu je. Svuda je oko mene. Njegovi otisci prstiju po mojoj koži. Miris pomešan sa mojim. Zatvaram oči i vidim ga. Trčim ka njemu. Podiže me i vrti. Osećam sunce na licu. Njegove jake ruke na mojim bedrima. Njegov pogled svuda po meni. I usne... Te divne usne, na mom vratu. Vreme staje. Onda ubrzava. Čujem sat. Ali ipak ne, to je moje srce koje ubrzano lupa. Usporavam ga. Šapućem mu da se stiša. Plašim se on će čuti. I znaće koliko sam ga željna. Mada, znam da zna. On me zna. Udaljavam se na kratko. A on mi pruža ruku. Stavljam svoje prste medju njegovim prstima. I prvo sam na zemlji, sigurna i mirna. A onda iznad tla. I to pre nego što me poljubi. Samo kad pomislim da hoće...

28.07.2014.

Srećan mi rođendan!




Šta da poželim osim da te imam, svakoga dana u mesecu? Svih narednih godina. I da mi osmehom ulepšavaš dane. Da budeš tu kad mi je potrebno i kada nije. Da me voliš. Da me grliš i ljubiš. Da me ne daš. Da me ne deliš ni sa kim. Da me ljubomorno čuvaš. Šta drugo da poželim osim da nikad ne odeš? Da me gledaš zaljubljeno. Da nas sunce greje celog života. Da postanem više tvoja. Da postaneš više moj. Da budeš nežniji. Da budeš hrabriji. Šta drugo da poželim osim toga da budem srećna? Da budeš moj heroj. Da nas oboje spasiš. Da bude sve u redu kada kažeš da će biti. Da se smejemo svakom novom jutru. Da me razumeš. Da te razumem. Da se budim pored tebe. Da me ne izgubiš. Da te ne izgubim. Šta drugo da poželim sem nas? Jer, kada ima nas imam i drugih želja... Kad te nema, želim samo tebe.

Srećan mi rodjendan!