07.02.2014.

Odlazi.





Odlazi. Kao i kad si došao, tiho bez najave. Na prstima se iskradi iz mog srca. I nemoj da se okrećeš. Moj pogled više nije moj. Moj dodir više nije isti. I ne trebam ti. Idi. I nemoj da se vratiš kad pomislim da sam dobro. Nemoj da se vratiš kad pomislim da mogu dalje, kad krenem ispočetka. Nemoj. Ćuti. Ne želim da slušam. Hiljadu opravdanja znam već napamet. Znam da se kaješ i da ti je žao. Već čujem to izvini, pre nego što ga izgovoriš. Ali mi sada više ne znači ništa. Slova te reči udaraju o prazan prostor, odbijaju se o hladne zidove mog srca i nestaju zajedno sa svime što si mi značio. Žao mi je. Nisam htela da dodje do ovoga. Osećam se loše, a dajem sve od sebe da tako ne izgleda. Gledam u daljinu, gledam napred. A kako, kako da napravim korak dalje kad me vučeš nazad? Pusti me. Odlazi. Iz mog srca...Daleko. Tamo gde više ikad neću moći da te sretnem. Daleko, da ne možeš više nikad da me povrediš.

Нема коментара:

Постави коментар