28.03.2014.

Ružan san




Još jedna oluja se sprema. Osećam je u vazduhu. Miriše na suze. I puštam ih... Neka padaju. Konačno da potope taj drveni most koji spaja budućnost i prošlost. I tako rastrgnuta dok stojim na tom mostu i čekam kišu osećanja, molim se. Za život i mir. Osećam krckanje pod nogama. Ruši se. Veza između nje i mene. Prošlost. Izgovaram joj ime kao da je svetinja. Jer, sve što mi je bilo sveto u njoj je ostalo. I ništa ponela sa sobom nisam. Ne osećam grižu savesti. Ništa od toga se ne bi uklopilo u moju sadašnjost. Sa mnom su pošla samo osećanja. Gorčina. I bol. Vetar me budi iz tih misli. 

A bela haljina opire se njegovim naletima. Maskara odavno isprana suzama. Bosa sam. Svesna sam da je hladno. Ali hladnoću ne osećam pod prstima. Ona je iznutra. U daljini sevnula je munja. Zadrhtah od straha. Prilazim ivici mosta da pogledam dole. Reka je nabujala i most je postajao nestabilniji. Ne mrdam. Ostajem tu, rastrzana, čekam kišu. Konačno, odjednom, pljusak mi nakvasi ruke i grudi a zatim osetih kako mi se haljina lepi za telo. Mokre kose, na vetru osetih potrebu da potrčim. Ali ne znam na koju stranu... Vazduh je postajao sve hladniji. A moje ruke na ogradi čvrsto se drže. Za život. Neko me doziva. Ne razumem. Ne čujem jasno. Ne želim da se okrenem. Ne pomeram se. Munja, a zatim i grom. Strah me savladao. Trzaj me jedan moga tela bacio na sredinu mosta. Klečim, prekrivenih očiju obema rukama. Sama. I čujem, opet me neko doziva. 

Osećam korake, ali ne smem da gledam. Malo od znoja, malo od kiše, mokra sam. Osećam nečiju blizinu. Manje je hladno i slabije čujem gromove. Tišina. Odjednom osećam mir. Kao kad punite šolju čajem, ispunio mi je telo. Otvaram oči. Vidim svetlost. Blaga je, i zaključujem da je rano jutro. Nisam odmah svesna gde se nalazim. A onda osetim nečiji dodir na svojim tabanima. Osetim nečiji dah. Ugledam jednu snažnu mušku ruku položenu preko moga stomaka. Sigurna sam. Sunce  se  budi. I ja sam budna. Okrećem se tiho da mu vidim lice. Toplim očima me je posmatrao. I bez reči me je nežno privio uz sebe. Šapnuo mi je tiho da je sve u redu. Da sam samo ružno sanjala.

22.03.2014.

Ne merim više vreme





Baš me briga koliko je sati! I koje je doba dana i godine. O tome koliko je vremena prošlo i ne razmišljam. Ne zanima me. Ne merim više vreme po boji lišća. Znam samo da dani nekad prolaze kao godine, a godine kao dani. Sve je to relativno. Ne znam koliko je prošlo od kad smo se videli. Meseci? Godine? Ne sećam se. Sinoć sam sanjala kišu. Pešački prelaz i kako me prenosiš preko barice. Dvoje. Smeju se. I kao da ih gledam sa strane, sećam se. Svega. Jedne zime. I njene kapice. I njegovog osmeha. I toga kako joj je srce kucalo u ritmu sreće. Sećam se njihovih zagrljaja. Kako je plakala u njegovom naručju. Kako su ih u gradu svi poznavali. I to kako je čuvao. Jedno drugom su bili razlog za život. A onda ih je život nasamario. Poklekli su i pali prvi test. Kao da je neko odlučio da više ne budu srećni. A ja se sećam... Uselio se ponos u njihova srca... I znam da ona želi i dalje da bude sa njim. Sada. Ovde. Odmah. Nije važno koje je doba dana, koji je dan... Ništa više nije važno, shvatila je. Želi da je tu. Da su zajedno. Da ga nikad više ne pusti... Da je nikad više ne ostavi...

06.03.2014.

Sećam se jednog osmeha


Bežim. Od sebe, od drugih. U vrtlogu od mračnih osećanja gubim razum. Ko sam ja? Ko si ti? A ko smo mi? I da li MI i dalje postojimo? Nema tebe i mene, i nema ničeg izmedju nas. Bojim se. Povlačim liniju. Ali ona više ne spaja nas. Moram da složim delove sebe u celinu. Ponovo. Oluja od očaja me tresnula o zid. I sad tako ležim mesecima čekajući da me obasja sunce. Hladno je. Dno je blizu. Ne vidim sunčeve zrake. Ne znam kada je dan, a kada noć. Ne znam ništa, sve sam zaboravila. Sećam se samo jednog osmeha. Jednog letnjeg dana. Dvoje pored reke. Dvoje srećnih.