30.04.2014.

Sa tobom osećam mir

Kad sam sa tobom osećam mir. Moja šaka uplovi u tvoju i tako me držiš čvrsto. Naša srca kucaju istim ritmom. A naše duše se razumeju. Kad si pored mene osećam se potpunom. Kao da si mi baš ti falio da budem srećna. Tvoj zagrljaj je moje skrovište. U tvojim očima pronalazim svoj dom. I kad si tu, ja se ne plašim. Znam da ništa loše neće da mi se dogodi. Znam da ti to nikad ne bi dozvolio...

PHOTO : We Heart It

28.04.2014.

Ti si i bol i sreća




Traži se izgubljeni sat. Ili ih je možda bilo više? Ne sećam se. Sećam se tog jednog. U kojem je moglo da se desi mnogo toga, a nije.M ogla sam da kažem istinu. Mogla sam i da slažem. A ja sam samo ćutala. Dve ili tri reči izgovorene tek tako učinile su se dovoljne. A znam da nije dovoljno. Trebalo je da budem ubedljivija. Trebalo je da te gledam u oči dok to pričam. Teško je biti nešto  što nisi pred nekim ko te zna najbolje. Pokušala sam. Da oteram sebe od tebe i obrnuto. Zar ne bežimo svi pred tim što nas pritiska? Osudićeš me. Možda se ne potrudiš da razumeš. Ali zar ne mogu sebi da dozvolim da pogrešim? Ne mogu da razmišljam o tebi. Kad mi padneš na um,sa tobom padne teret vremena. I jako me stegne bol. Jer želim te tu. A opet te ne želim. Srećo moja i bolu moj. I sve moje! Nećeš razumeti. Ti kada voliš za to se boriš. A ja odustajem. Želim sve. Sada. Odmah. Bez usamljenih dana. Bez noći koje provodim sa čekanjem. Bez jutara koji sviću sve jedno lošije od drugog. Neću! Želim svoj mir. Sebično od mene, znam! Ne želim da se boriš za mene. Ja već jesam tvoja. Pripadam ti srcem. A ono razum ne sluša.

27.04.2014.

Verujem samo u ono što želim da čujem

A da me pozoveš da izađemo?  Ma, bilo gde! Da se osetim posebnom. Znaš da sam romantična, nije me teško oduševiti. Uzmeš me za ruku i samo kažeš : "Idemo!" Moraš malo da se potrudiš. Ne mogu sve da ti crtam i bojim. Znam da ti nisi takav. Fali ti "ono nešto". Sa tim se rađamo. Ne gradi se godinama. Ali pokušaj, možda si ti izuzetak. Možda možeš da naučiš. Znam. Ne dolaze sve stvari sa uputstvom za upotrebu. Ali kad bi barem jednom, onako slučajno... Samo me uzeo za ruku i odveo. Negde gde nema nikoga. Samo ti i ja. Jer, nikad nismo bili sami, potpuno sami. Možda bi tada mogao da mi kažeš ono što godinama ćutiš... Ono što znam. Ali što želim da čujem... Jer,veruj mi. Verujem samo u ono što čujem od kad tebe znam.

PHOTO : We Heart It

Oporaviti sebe




Novo jutro. Uspavala sam se. Mada neka jutra je i bolje prespavati. Osećam da je hladnije nego prethodnih dana. U ogledalu ona ista od juče. Smešim joj se kako bi se i ona nasmejala. Prati me. I slatka je tako pospana i sa svim pramenovima kose neukrotivim ujutru. Rugam joj se i pravim smešne izraze lica. Uspeva mi. Smeši se. I njen glasan smeh odzvanja u kupatilu. Zamislila se. Pokušavam da pročitam iz njenog pogleda o čemu razmišlja. Vidim nečiju ruku oko njenog struka. I prste u kosi. I trag usana na njenom vratu. Onda osetim dah, nečiji miris. Ali ne vidim mu lice. Iz njenog oka viri poseban sjaj. I znam da će zaplakati.

I taj neko je tako snažno grli. Pomislim da joj nisam ja potrebna. A onda on nestane. I ja se naglo okrenem iza sebe da ga zaustavim. Ali nije ostalo ništa. Ni jedna naznaka da je bio tu. Samo taj miris koji bih osetila svuda...

26.04.2014.

Pobediti sebe


PHOTO : We Heart It

Bespomoćna. Širim ruke, skupljam snagu. Znam reči ali nemam glasa. I odjek svog vriska čujem. Ali ne mogu da vrisnem. I toliko toga imam da kažem. A ćutim. Zašto me niko ne pita? Samo da mi bude lakše da kažem! Ali nikoga nije briga... Šta i da kažem? Niko neće čuti. Neću da pričam nekome ko ne sluša! Sve bih dala za zagrljaj jedan. Za poljubac jedan! Za utehu i mir. Za sigurnost između njegovih ruku. Za buđenje pored tih očiju...Ne mogu ništa da uradim. Mogu da ispisujem redove kao i do sada. Da čekam da se dogodi čudo. Da se nadam. Osećam pritisak. U glavi. U prostoru oko sebe. Strepim. Već čujem eksploziju osećanja. Ništa se ne dešava. Tišina je. Čujem samo pulsiranje mojih slepoočnica. U mislima već pakujem svoje drhtaje i odlazim. Ali samo vreme prolazi. Ja stojim na istom mestu. Sama. Plafon se vrti. Pod se vrti. Samo sam ja mirna. Ali mira nemam! Hiljadu pitanja i hiljadu zašto me proganja. I nemam odgovore. Za neke je kasno. Neki odgovori više nisu važni. Želim da odem. Daleko. Gde nema mene. Ali od sebe se ne može pobeći, znam. Ne mogu da ostanem sa sobom ovde. Guši me ova JA. Zarobljena sam u njoj. Moja duša u njenom telu. Moje srce. Njen razum. I taj rat između njih! Ubija me! Neka se okonča. Neka se neko od njih dvoje preda. Ne mogu oboje da budu u pravu. Znam. Ali nikog ne slušam. A sve što misle čujem. Opet pulsiranje. Mrak pred očima. A onda i knedla u grlu. Neću da plačem! Suze mi obrišu ideje razuma. Srce me savlada. Neću to! Želim da se odluče. Jer ja sam bespomoćna. Između onog što želim i onog što ne smem pretvaram se u stenu.

Trenutak stvarnosti razbija san


Volim tvoje oči. Njihovu boju i to kako se tren pre usana razvuku u osmeh kad me pogledaš. I tvoj hod volim. Pokrete kad mi prilaziš. I stalno se tako srećemo kada zatvorim oči. Ali ne dodiruješ me. Prolaziš pored mene. I za sobom ostaviš  zamisao svog mirisa. I ja tako stojim, na pločniku, u tami. Zagledana u daljinu. Ali ne vidi se ništa. I tako nema, izglednela bez tvojih dodira čekam da se nešto promeni. Ne gledam na sat, osećam da je kasno. Vraćaš se. Dolaziš sa druge strane. I ponovo isto hodaš. Lagano ideš ka meni. I tu si. Stojiš ispred mene zagledan u moje tužne oči. I taman kad podižeš šake da ih spustiš na moje obraze... Trenutak stvarnosti razbije mi san. Pa tresnem sa svim svojim mislima, jako na pločnik.

                      

25.04.2014.

Neće doći ni ovaj put




Tražim tvoj dodir. Prstima na prozoru ispisujem ti ime. U svakoj kapi kiše vidim po jedan naš trenutak sreće. Ali nema ih više. I opet postaje hladno. Ovde, sa tobom u mislima. Grejem šake šoljom čaja. A čekam kad će se polomiti između mojih prstiju... Besna sam. Zarivam prste u jastuk. Otvaram usne u vrisak. Ali ćutim. Ne pomeram se. Sedim na podu, do prozora i vrata. I čekam. Da otvoriš vrata i podigneš s poda ono što je od mene ostalo. Da iz mene izvučeš ono što još prema tebi osećam. I učiniš me srećnom. Opet. Ali to se ne dešava. Ne otvaraju se vrata. Samo kapi kiše dobuju o prozor. Praznina. I ne znam koliko dugo tu sedim. Prehladiću se, prolazi mi kroz glavu. Ovo je trenutak slabosti, ustani. Ali ostajem tu. Obgrljenih kolena. Grlim sećanja na nas. Tešim samu sebe. Kažem doći će. A znam da nećeš. Znam da imaš nešto drugo u planu. I znam da te neću videti nikad više sa moje terase. Biće te možda tvoje telo i tvoja senka. Ali nećeš biti ti. Doći će ovaj novi TI. I izaći će nova JA. I reći će ti da te mrzi. A posle će žaliti. Ustani, molim je. Ali baš je tvrdoglava. Neće doći, kažem joj. I ako dođe to neće biti ON. Neće doći onaj kojeg pamtiš. I nećeš sa njim biti srećna. On te ne voli. Onaj stari ON te je voleo. Ustani! Ali ja ne ustajem. Već je pala noć. I kroz prozor vidim samo jednu uličnu svetiljku. U njenom sjaju vidim sve ono što se već dogodilo. I žudim za novim uspomenama. Vidim ga. Prilazi mi i podiže me. Grli me nežno i teši. Spušta me na krevet i briše suze. Ali to se ne dešava! Ustajem, odlučila sam! Mrak je i ne snalazim se najbolje u prostoru. Udaram nogom u nešto, od siline bola se okrećem. Rukom pokušavam da se zadržim i obaram ogledalo. Lomi se i sitni komadići svetlucaju u tami. Plačem. I vidim svoje lice u svima njima. Neće doći ni ovaj put.

24.04.2014.

Čekajući da se promenite, ja sam se promenila

                                                         
                                                             

Neke ljude nikad ne zaboravimo. Nema tu neke filozofije. Ostaju nam duboko u srcu. Neki po dobru neki po zlu. I pamtim ih sve. Od prvog do poslednjeg.Jedan vam zabije nož u leđa, drugi u srce. Pa se pojavi treći da vam zaleči rane. A onda se ispostavi da i on nije ništa bolji. I tako u krug. Dođu i prođu. Neki se zadrže kratko, neki duže. I taman kad pomisliš da ih nema više oni se pojave ni od kuda. Čisto da te potsete... I naravno, imaju spremnu priču. O promenama koje su doživeli, o greškama koje su uvideli. Misle da su baš oni ti koji zaslužuju poslednju šansu. I ne shvataju da je ta poslednja šansa već uzaludno iskorišćena. I ne sumnjam da shvate. I da bi sve uradili da vrate vreme. Ali i ja sam se promenila.Čekajući vas da se promenite...

20.04.2014.

Znam da zna


Ne pitam svoje srce šta misli. Odvešće me u maštanja. Biću opet zaljubljena devojčica... Nije to tako loše. Prijalo bi mi da se osećam ponovo bezbrižno. Da budem puna optimizma. Ali bojim se da ne smem da pitam srce. Ono ima snage da voli ponovo. Ali ja se plašim. Nacrtaju ti osmeh, pa se onda svim silama potrude da ti ga obrišu. Nenamerno.Namerno.  Svojim rečima i delima. A meni je bolje samoj nego sa nekim ko ne zna kako da me voli. Pa tako i kad je on u pitanju ne pitam srce. Iako me oči odaju svaki put kad ga pogledam. Iako se samo sa njim iskreno smejem. Stiskam kočnicu jako kad hoću da mu kažem koliko mi znači. Ne mora on da zna. A znam da zna.


                

18.04.2014.

Nađi razlog za smeh

Ne volim kišu. Zbog tmurnih oblaka se osećam tužno. Sve je sivo i mračno. A nekad mi nije smetala. Nekad kad sam u nečijem zagrljaju mogla da se sklonim. Sada zagrlim ćebe i naslonjena na jastuk čitam. O nekim tuđim osećanjima, o nekim drugim pričama... Odlutam u sunčane predele, u nečije dobro danas, u nečije divno juče. I delim te njihove uspomene kao spostvene. Čekam. Možda me iz maštanja probudi zvuk poruke. Možda me trgne nečiji poziv. Možda pronađem razlog za osmeh i onda kad ga nema... Jer,sve je teže po tmurnom danu. Za one koji kao i ja smeh povezuju sa suncem.




17.04.2014.

Zver


Jaka za oboje! Nekad. Bez suza napred, glavu držeći visoko. Nekad. Koračala sam stazama držeći, sve ono što imam, za ruku. A sada? Taj neko luta tim istim ulicama, sam. Znam da voli kišu. I znam da mu je toplo u crnom kaputu. Znam, jer nekad sam svoje ruke i promrzle prste grejala u njegovim džepovima. Sada su vreovatno šuplji. Nema tu više mesta za moje prste. Nema više ni kišobrana da se ispod njega sklonimo oboje. Nema zvuka naših osmeha. I sreće što smo zajedno, a sami. Bio je nežan i tvrdoglav. I sećam se njegovog parfema. Ponekad ga osetim na drugima...Ali nisu to te oči! Mi smo bili standard za upoređivanje pravih ljubavi, za odvajanje pravih od lažnih. Kako me je samo vrteo i nosio! Kao lutku. Za njega sam to i bila...Princeza i lutka. Sve dok se nije pretvorio u zver...

PHOTO : We Heart It 

04.04.2014.

Betonski zid




Ne! Nemam ja emocije. Ja sam samo bezdušna žena. Imam samo zid. Veliki, betonski. Onaj najhladniji. Onaj koji se teško ruši. Takav zid žena kao ja sama ne može da izgradi. Pomogli su mi drugi. Oni sa puno snage koju troše na pogrešan način. Oni sa malo srca. Jeste! Ti isti sada pitaju : Zašto? Zašto sam hladna?Zašto me nema? Zašto se ređe smejem? Zašto ledenim strelicama bodem tuđa srca? E pa zato što su neki ljudi bili darežljivi pa su mi pomogli da se ogradim. Jer, nisam ja mogla taj veliki betonski zid sama da izgradim...Kao što sada ne mogu ni da ga srušim.