01.05.2014.

Odvojeni i sami


Mi. Razdvojeni vazdušnom niti. Oboje sa istim ciljem, budimo se i ležemo. Sanjamo iste snove. Odvojeno. Sami. Ali to je ono što nas drži zajedno. Ja u njegovim a on u mojim mislima. I tako koračamo stazama naših želja. Odvojeno. Osećamo iste stvari. Ja njegov miris svuda, on moje prisustvo. Prepoznala bih te oči uvek. Iskrene i tople. I nikad ne bih pomešala njegov pogled sa nekim drugim pogledom. Jer, samo dok me on gleda osećam se voljenom. Tu hrabrost u njima samo ja mogu da vidim. Njegove ruke su snažne. Dovoljno jake da me nikada ne puste, da me zauvek tako drže. Između njih postajem krhka i nežna. I te ruke... Te šake i prsti...Uvek bih mogla da ih osetim. Samo kad zatvorim oči. On je tu. Kad se nasmejem, on je tu. Njegovo prisustvo mi unosi mir. A kad ga nema uspomene na njega me smiruju. Uvek sami. Uvek odvojeno. On tamo, ja ovde. I obrnuto. Nije važno gde je to tamo, i gde je to ovde. Nije važno gde se u kojem trenutku nalazimo. Uvek imamo isti cilj. Da budemo zajedno. Uvek. Odvojeni i sami. Ali to je ono što nas drži zajedno...



                                                                                                                                                                                                                  

Нема коментара:

Постави коментар