13.06.2014.

Ne sanjam te više

Ne sanjam te više. Više nisi predmet mojih snova. I na posteljini ujutru ne povlačim prst u tvoje ime. Više nisi moj san. Sad si moje razočarenje. Ali nisi ti kriv. Ja sam. Od nesavršenih stvari pravim savršene. Docrtam poneku vrlinu tamo gde ih nema. I uživam u svojoj zamisli da je to realnost. A onda tako jako udarim u zid hladnoće. To sam ja. Vidim ono što želim da mi je pred očima. Žmurim pred istinom.Verujem u laži. A onda se probudim ujutru a da ne pomislim na tebe. I shvatim da te više nema. Nema te u mojim mislima. Mada, ponekad te dozovem. Zaželim se onog tebe kakvog sam te stvorila. A onda kažeš ili uradiš nešto, pa shvatim da taj ti ne postoji. Nema te ni u mom srcu. Izbacila sam te. Potisnula sam sva osećanja. Ne osećam mržnju. A više ni bes. Samo želju da odem negde daleko. Da spalim sve ono što me potseća na tebe. Ali ko je još uspeo da zaboravi ono što se nikad ne zaboravlja? Moje puste želje. Ne sanjam te više. I budim se rano jer nemam koga da sanjam. Tvoj pogled, hod i oči... I onaj osmeh koji me lečio. Ne sanjam te više. Više ti ne dolazim.


12.06.2014.

Nisam kriva, ali se krivim

Kao kamen u novoj cipeli,
svaki put kad napred krenem
prošlost me na tebe potseti i ja se okrenem.
A iza mene ponor, rupa bez dna.
Kako da znam da si isti i da ista sam ja?
Hvatam se za vazduh tražim tvoje ruke,
navikla sam da ćutim i krenem dalje bez buke.
Ne znam da li je to što pamtim nešto što me u životu drži,
ili ono što mi ne da da živim.
Znam nisam kriva, ali se krivim.










                                                                                                                  

11.06.2014.

Sve je pogrešno

I volim te i mrzim.
Kao da neko uliva razna osećanja u moje srce.

I prezirem,te bezvredne trice.
Koje ostavljaš za sobom.

Ja sam uvek bila od onih koje žele dom.
I lutam čini se celog života u potrazi za  srećom.

Ne razumeš ti taj strah.
Život čine stvari koje nam oduzmu dah !

Kao onda kad si me prvi put poljubio.
I kad smo stidljivo skrenuli poglede.

Na tom putu ka sreći, niko ti ne kaže : Tuga je dovde.
I nikad ne znaš kad može komadić tuge u srce da ti se zabode.

I lutaš tako sam.Ili sa nekim.
Prvo sa nekim bliskim pa sa dalekim.

I misliš da ga poznaješ.
Da imate duše iste.

Ali zaboraviš.
Nisu sve duše čiste.

Pa se okreneš i odeš.
Kaješ se posle,naravno.

Ali nisi ti taj koji treba da se kaje.
Već onaj koji te napustio odavno.

Jer ti si htela ljubav,decu i dom.
Tako mlada i puna nadanja.

Ali nisi znala,život je pun razočarenja.
Uzimaju oni srca,pa ih bacaju.

Sigurno postoji neko djubrište.
Ali nisu srca ta koja treba da budu tu.

Sve je pogrešno.
Sve je naopako.

Ljudi danas žive brzo,                                                               
a zaljubljuju se polako.

I zato kad odeš odneseš i deo mene.
Deo onog što osećam,mislim i znam.

Sa tobom sam neki novi svet.
A bez tebe propadam.

















                 

06.06.2014.

Odlazim.

Pakujem ono što je od nas ostalo.
Ono što je nekad bilo dovoljno, a sada premalo.

Ne spaja nas više ni to što smo sami,
ni ovaj oblak tuge što lebdi u tami.

Nekada jedno, a sad dva stanca,
glumim da te poznajem a u tebi vidim neznanca.

Kažeš da nisam te ni bila vredna,
i mrzim što želim da je laž ta misao bedna.

Sve što je ostalo, u šaku mi stane,
nekad bilo dovoljno, sad mnogo manje.

Ovaj put zauvek kraj, i nikad više.
Ti i ja, i kapi letnje kiše.

Sa mape ljubavi nas ponos briše,
nekad volela te, sad žalim najviše.
                                                                                                          PHOTO :  We Heart It 
Možda se nikad zbog svojih reči ne pokaješ,                              
ali ja ipak želim da srećan ostaneš.

Odlazim.

03.06.2014.

Kraj bez kraja

Nekad smo mogli satima samo da ćutimo. Govorila su osećanja i pogledi. Reči su bile suvišne, a blizina naših tela govorila je mnogo. Tišina. A onda lupanje mog srca. Zvuk vetra ili kiše. Glasni osmesi i zvuk pobede nad nedostajanjem kad me zagrliš. Sada pričamo. Stalno pričamo. Ne stajemo, bacamo pred nas glupave fraze i besmislene reči... Trebali smo da ostanemo zauvek nemi pred onim što osećamo. Sada govorimo glasno, a osećamo tiho. Pravimo greške. Ne stavljamo tačke i uzvičnike. Samo znaci pitanja i zapete. Kraj, bez kraja. Ne želim da te slušam. Sada, kad se pored tebe ne osećam kao pre, ne zanima me šta imaš da mi kažeš.


                       

Nismo imali ništa a imali smo sve

Na licu još jedna sena,
od bola i ljubavi.
Nismo imali ništa,
a sve smo imali.

Ispod oka,suza jedna,
od tuge i radosti.
Nismo znali kako,
pokaži nam mladosti.

Moji prsti navikli na tvoje,
i sve što je moje više nije.
Skoro bili smo  zaljubljeni i
dvoje.
Sad samo patimo oboje.


                                                                                            

01.06.2014.

Mogli smo da osvojimo svet!

A mogli smo, znam zajedno da osvojimo svet. I ponekad,čini se, da možemo to i dalje. Ali ja više nisam centar tvog sveta. Nekad celina,a sada posebni delovi. Sami. Lutamo ulicama različitih gradova. I taman kad pomislim da te nema, kad te spomenu bol osetim. Ne znamo više kako da se volimo, a nekada je to bilo jedino što smo znali. Možda ne možemo da budemo zajedno. Ali, u mojoj glavi jedino sam sa tobom.


Voli me zbog sitnica

Budi moje kapi kiše.
Speri prašinu prošlosti sa mog lica.
Neka je nema više...
I voli me,zbog sitnica.

Budi moje sunce.
Nacrtaj mi osmeh iskreni.
Neka se ozari moje lice.
Kad svi odu ti ostani.

Budi mi uteha i radost.
Zagrli me kad se osetim  teškom.
Neka me umiri toplina tvog tela.
I nikad me nemoj smatrati greškom.

Budi mi srce kad moje stane.
Osloni me na sebe jačeg.
Neka mi bude lakše sa tobom.
I ne daj mi da plačem.

Budi mi pesma koja se ne rimuje.
Nateraj me da razmišljam.
Neka me drže budnom dodiri tvoji,
                                                                                                 
I pusti da nikad ne budeš sam.