26.07.2014.

Najteže je noću


Razbila bih ogledalo, ali kažu to je nesreća. Ustvari, razbila bih bilo šta. Jer, ti ne znaš... Najteže je noću. Tugu ne mogu da savladam. I ta gorka osećanja pretvaraju se u bes. A kako ću sa njim u krevet? Neću valjda sa njim da se budim!? Ti ne znaš, toliko toga  ti nisam rekla. A ne mogu ni sada. Jer, ne znam odakle bih počela. Ti sve manje vremena za mene imaš, što da ga trošimo na reči? Ti nikad prvi ne uzimaš moju ruku k sebi. I nikad me prvi ne ljubiš. Ne gledaš me u oči. I znam, pitanje je trena dokle ću moći tako. I znam, odavno je možda trebalo da odem. Ali ipak, mnogo toga ti još nisam rekla. Kako bih samo želela da čujem sa tvojih usana da ti nedostajem, da imaš želju da budeš pored mene. I opet bih razbila ogledalo.  Ili bilo šta drugo. Samo da čujem taj zvuk raspadanja i razbijanja. Samo da shvatim da kad nešto pukne ne može da se sastavi .Ali srce za to ne zna. Lepim nas u ime ljubavi koju smo imali, a ni sama ne znam da li je tu još uvek. Ti sa mnom najmanje pričaš o nama. U tom ćutanju guše se sve nade. Ćutim. Ali koliko toga imam da kažem... Ti me nikad prvi ne gledaš nežno. Nikada prvi ne uhvatiš moj zaljubljeni pogled. A ja se umiljavam kao dete željno pažnje. A pažnje nema... I znam, možda bi neki drugi želeo mene. I znam, možda bi neki drugi umeo da mi pruži sve ono što mi fali. Ali srce ne voli druge. Ono želi samo tebe. Ono želi da ga ti voliš.




Нема коментара:

Постави коментар