07.08.2014.

On




Stalo mi je do njegovog osmeha. I sve bih uradila samo da ga gledam na njegovom lepom licu. Svoje suze bih zamenila, svoje mane i vrline, ono što jesam i ono što želim biti... Samo za jedan maleni smešak na njegovom licu. Znam, njega to ne dotiče. Ali znam da zna. Kad ga pogledam, da bih sebe dala. Kad ga dodirnem da bih planine srušila da do njega dodjem. On zna, a to nije dobro. Za ovo maleno srce medju mojim grudima. Za ovu dušu od stakla. Uzalud ga ubedjujem da nije istina! Uzalud, jer svaki atom moga tela govori mu suprotno. Drhtaj kad me zagrli. Trzaj kad me uhvati za ruku. Stid kad me pogleda. Sigurnost kad je blizu mene. Patnja kad ga nema. Bol kad se ne javlja. Užas kad pomislim na kraj. Strah kad pomislim na rastanak. Sreća, kad mi šapne da me voli. Ja bih eto sve dala za taj maleni osmeh u uglu njegovih usana. Sve svoje rane, sve svoje vreme, svoje sate, minute. Sve što imam i sve što bih želela da imam. A on? Dovoljno je da se nasmeje. Sve mane mu zaboravim, sve greške oprostim. On to zna. I to koristi. Ali ne marim. Ljubav će me ubiti. Bolje je da ja umrem za nju!

Нема коментара:

Постави коментар