08.08.2014.

Komad srebra




Ne nosim te više. A mnogo toga mi značiš. Ti si ostatak onoga što je bilo, onoga što me je držalo u životu. Ali više ne greješ moj vrat, ne čuvaš me noću. Ne šapućem ti tajne i strahove na jastuku. Samo si komad srebra. A opet to nisi. I svaki kamenčić na tebi jedan moj je san, moja želja i nada. A opet više nisi ništa sem običnog nakita. Njegove ruke su te postavile na moj vrat. Sećam se trena kada se to dogodilo. Sećam se vremena, dana. Sećam se svega. I uvek kad te ponovo stavljam osetim njegove ruke, njegov prepoznatljiv miris. I sve se vrati. Ali ne nosim te više. Donela sam odluku. I više mi ništa ne značiš, ponavaljam. A opet, tako te nežno pakujem u kutijicu i čuvam u tami mog ormara. Za tren se osećam slobodno. Za tren sam ponosna na sebe. Ali trenuci kratko traju. Savlada me strah i očaj. Uplašim se da bez tebe više ništa neće biti isto. Da ja neću biti ista. Da me on neće gledati isto. I u hladnim noćima, dok napolju grmi ustajem na prstima. Ne palim svetlo. Napamet te nadjem. I držim te uz sebe dok ne svane .Zbog sopstvenog mira imam te izmedju prstiju. A ujutru te tražim po rubovima posteljine. Pomahnitalo i žustro. Kao da bez tebe ne može da počne novi dan. Kao da bez tebe ne može da padne noć. Kao da sam njegova samo kad si tu. Kao da je moj samo dok si sa mnom.

Нема коментара:

Постави коментар