21.08.2014.

Reč na slovo U




Nekad tišina baš glasno zazvuči. I vetrom nošena usamljenost ulazi kroz nogavice i rukave. Onda pod kožu, pa u srce. Udobno se smesti, pa cikne! Širom onda otvorim oči, svesna šta se dešava. Zatvorim korice knjige. Ponovo je otvorim. Pogledam do koje stranice sam stigla. Zapamtim. Pa odmah zaboravim. Stavljam obeleživač. Zatvaram je ponovo. Pokušavam da odagnam to užasno osećanje. Pogledom tražim bilo šta, samo da mi odvuče pažnju. Ali ne mogu da mislim ni o čemu drugom. Ćutim. Osluškujem. Tražim neki drugi zvuk. Nešto bilo šta drugo. Opipljivo ili neopipljivo. Ustajem. Puštam muziku. Pomislim da sam uspela. Vratim se na terasu, zauzimam isti položaj, odahnem. Prolazi trenutak. Jedan. Dva. Ponovo! Nerviram se. Muzika ne nadjačava tu groznu reč na U. Sigurna sam da sam pojačala najviše što može. Preduzela sam sve potrebne mere. Čak sam i neke dodatne smislila usput. Ali ništa. Ja tu ništa ne mogu. On je taj koji treba da me zagrli. Njega nema i svuda je bučno. Odzvanja njegovo ime. Odzvanjaju sećanja. Naši poljupci lebde u vazduhu. On ništa ne preduzima.

Нема коментара:

Постави коментар