23.08.2014.

Ti si mi




Sediš naspram mene. Pogledom svojim milujem prste tvoje šake. I zamišljam kako su svuda po mojoj koži. Hiljaditi put pitaš šta mi je. I osećam nalet besa od stopala naviše. Ništa mi nije. Gledam ti oči uporno. Pokušavam da pročitam ono što znam da mi nećeš reći, ono što me zanima. Skrećem pogled. Bez uspeha. Prazno. Sve drugo bih podnela. Ravnodušnost ne. Gledam kroz prozor. U list. U trotoar. U ljude. U saobraćajni znak. U semafor. U sve, samo ne u tebe. I zamalo da odlutam nekuda. Nekuda daleko. Ali onda opet čujem kako me pitaš šta mi je. Kontrolišem bes. Smešim se na silu. Ti sediš, nepomičan. Duvaš dim cigarete u moje lice. Moj pogled je na tvojoj kosi, na vratu. A onda se naglo usmeri ka stolu. Ne progovaramo. Osećam kako cupkaš nogom. Smeta mi to. Osećam tvoj pogled na sebi. Želiš da nam se oči sretnu. Čekam. Predugo, rekla bih. Ništa se ne dešava. Premotavam u svojoj glavi ono što želim da mi kažeš. Dozivaš mi ime. Vratim se u sadašnjost. Prodorno i upitno me gledaš. Znaš ti šta je meni. Ne izgledaš kao da ti je žao. Ne izgledaš kao da ćeš mi pomoći da zaboravim. Ali nadaš se da ću što pre da zaboravim.Tvoje grube reči. Tvoje nerazumevanje. Tvoju zaboravnost. Od mene se to očekuje. To je normalno. To tako treba. A šta meni treba? Šta ja želim? Pita li me neko? Ko je izmislio te druge šanse kad ih niko ne koristi onako kako treba? Ne znam o čemu razmišljaš. Ali znam da nisi sa mnom. Daleko si. Izgubljen. I nisi moj. Ko zna čiji si. Ko zna ko tvoje misli zarobi i ne pušta bezbroj puta dnevno? Ne znaš kako sa mnom, a uputstva za upotrebu nema. To kako se ponašaš mi se ne svidja. U mislima već sam otišla. Ali i dalje sedim tu. Ne pitaj me. Ti si mi.

Нема коментара:

Постави коментар