24.08.2014.

Ne slušaš me




Otišla je noć. I mesec se tiho iskrao za njom. Nisi me probudio. Ali već sam navikla da se budim sama. I uzalud odlažem novi dan. Uzalud pokušaj da se zavaram. Ti nisi tu. I ničeg tvog nema. Uzalud bežim pod jastuk. Uzalud se pokrivam preko glave. Tebe nema, ti nisi tu. Ne pišeš i ne zoveš. I sigurno se ne pitaš zašto i tvoj telefon ćuti. Ja znam. Ali niko me ne pita. Ćutim i ja. Danas, u inat nama, ni sunca nema. Sve je mračno. Sve je tiho. Dan je. Osećam gorčinu i već vidim tvoje usne kako se oblikuju u još jedno izvinjenje. A ja ne bih svako jutro isto za doručak. Pokušaj da me ubediš da si u pravu, da ja grešim. Pokušaj da me ubediš kako ne treba da budem ljuta. Ne slušaš me. Ne čuješ. Kasno je. Sita sam.





     

Нема коментара:

Постави коментар