15.10.2014.

Sve si upropastio




Dišem, a čekam koja će tvoja sledeća reč moj udah ugasiti. Malo je tesno u ovom prostoru nemira. Nema mesta za oboje. Sve si upropastio. Postalo je mračno. Jutra siva i hladna. Prva misao sada je bol. Razočarenje je svakodnevnica. Sunca i sreće nema. Čemu ovo ? Ko si ti ? Još uvek ti glas zvuči isto. Ali ono što govoriš je neprepoznatljivo. Ne plačem. Ali pitanje je trena kada ću početi. Za sve tvoje grube reči i poteze, suze da žrtvujem. Stalno pod pritiskom da te razumem. Stalno sama u svemu. More problema i prepreka preda mnom. Čekam da razbiješ tišinu. Ali ti mene kriviš. Za tvoje uspehe i neuspehe ja sam kriva! Za tvoje uspone i padove, opet! Zaboravljaš da duše samostalno odlučuju. Stvarno te volim. Ali nekog tebe kakvog sam ja zamislila. Ti nisi on. I ja nemam vremena više. Dosta je čekanja. Ne želim uzalud da se nadam. Imao si hiljadu načina. Ti si birao poslednji. Da me izgubiš. Da učiniš da sve lepe uspomene na tebe prekrije prezir. Pogodio si me tamo gde me najviše boli. To skriveno mesto na kojem sam te čuvala sada više ne postoji. Sad plutaš izmedju onog što želim i ne želim. Nisi u meni. A još te ima. Uradi još nešto bolno po mene, da mogu zauvek da te izbrišem. Ti nisi sposoban da me voliš. Reči su ništa, i reči su sve! Pokušavala sam da ti objasnim... Reči i dela. Jedno sa drugim ide. Ne reci da me voliš ako to ne umeš da mi pokažeš. 

11.10.2014.

Upoznaj tugu



Led sa tvojih usana. I milion pokušaja da ga istopim. Milion prva šansa da uspemo. I još jedno novo razočarenje. Svečano objavljujem da odustajem. Jer od sada se borim samo za sebe. Moj život je moja bitka. Moji snovi su samo moji. Nisi prepoznao sreću. Sad upoznaj tugu. Čekanjem da sve bude u redu ništa ne postižeš. Mora da se preduzme nešto. Mora da se krene napred. Nije dovoljno da priznaš. Nije dovoljno da čekaš. Jer ja sam imala tebe. A sad imam prazne minute. Bez tebe, bez nas. Tebi sve smeta. Sam sebi si dovoljan. I nemoj da mi kažeš kako ti to nikada nisi rekao. Jer, ja vidim i osećam. Da si mi bar priznao, nego si kukavički napadao mene. Za šta sam ja to kriva? Koji si mi pripisao greh? To što te volim ? Ili to što ti praštam? Ne oseća se ljubav u vazduhu. Oseća se napetost i strah. Kuda bez tebe? Sve moje želje nemaju više smisla. U svakoj sam videla nas. Problemi se ne rešavaju bežanjem. A ti si najbolji u tome. Odeš kad si potreban. Ostaneš kad ti falim. Ja sam htela samo da imam tvoje šake da greju moje. Htela sam samo da imam tvoja ledja za oslonac. Prijatelj i partner, sve da mi budeš ! Ne očekuj od mene oproštaj. Jer mora srce da ti oprosti. A izgleda da ni ono više nije sigurno u tebe. Ti si samo svoj. I tvoje ništa sebično čuvaš. Bila sam ti više od voljenog bića. Nadoknada za sve što ti fali. Podsticaj za dalje. Neko ko je odmah iza tebe. Imao si nečije oči da te prate. Ruke da te grle, usne koje žele tvoje. Sad imaš mene, povredjenu i tužnu. I nije mi važno šta osećam prema tebi sve dok mi nanosiš bol. Ja idem dalje, sa tobom ili bez tebe. Nije mi važno što moje srce kuca samo za tebe, jer sve dok mi noći i jutra na tugu mirišu, nisi moj.

10.10.2014.

"Ne mogu da ti pomognem" ne pomaže





Pokušavam da razumem. I dok gledam  u zvezde kad je nebo vedro ne nailazim na odgovor. Nemam šta više da dam. Sve sam ti pružila, na dlanu. Imao si moje srce, moju dušu i moje poverenje. Sada, nemaš ništa. Pravo na moja osećanja ima samo onaj koja ume da pokazuje svoje. Shvatila sam. Nije moja greška to te volim. Ni to što ti pružam milion šansi dnevno da mi pokažeš da me voliš. Moja greška je to što pokušavam da ispravim tvoje greške. Pomažem te u tome, nesebično. Ali tebi nije ni to dovoljno. Odlaziš pa se vraćaš. Ostavljaš me na pola rečenice, na pola puta. Nije ti stalo do mog mišljenja. Smetaju ti moje suze. Znam, ne možeš da podneseš da si samo  propalica koja zna da me rasplače. Najlakše je rasplakati usamljenu ženu. Bila sam tu, borila se rame uz rame sa tobom sa mnogo većim problemima nego što su moji. Htela sam da me saslušaš. Ne da me razumeš, samo da pokušaš da razumeš. Da čuješ. Da odgovoriš. Nije moja greška što si hladan kao led. Ni to što sam ja emotivna. Moja greška je što ti opraštam iste greške, milion puta. Misliš da inat upravlja mojom dušom. A ja ništa sem boli ne osećam. Nisam više besna. I, mada još uvek se držim čvrsto, pitanje je kada ću pasti. Nema oslonca. Nema nikoga da mi čuva leđa. Nema nikoga da me drži za ruku. Nisam tražila puno. A tako veliko ništa si mi dao. Shvatićeš, ali bojim se biće kasno , da "Ne mogu da ti pomognem " , ne pomaže. 

08.10.2014.

Gde si me stavio?





Budnim okom spavaš. A pored tebe prolaze moje želje kao slučajni prolaznici. Ni jednu ne upoznaš. Ni jednu ne osmotriš. Smeše ti se nežno. Dodiruju te u prolazu. Ti slep si za njih. Čak i kad ti vrisnu na uho da obratiš pažnju ti u neverici predješ sa druge strane ulice. Ne shvataš ozbiljno znakove na putu. I u svom toplom kaputu, koračaš sam, bez cilja. Uglavnom, daljine su u nama. I svako sa sobom i u sebi nosi ono što voli. I zanima me, gde si ti mene stavio ? U kom kutu sebe ? Oko vrata ili srca? Ili u džepu kaputa ? I da li me noću stavljaš pred istinom ? Da li miluješ ono što mojim imenom zoveš kad nisam pored tebe? Kome se smešiš ? I zašto me zaboravljaš? Moje želje te jure po ovom nestabilnom svetu. Traže tračak nade, da mi uliju spokoj. Nema te. Tišina je sve što imam. A tako mnogo želim da čujem. Tako mnogo želim da znam.

05.10.2014.

Neću da me voliš.Hoću to da osetim.




Što se odricanja tiče, ja sam se mnogo toga odrekla. To je bio moj izbor. Za naše dobro. I ne krivim te. Krivim sebe. Ti ne vidiš ono što je očigledno. Tvoje vreme se ne deli sa mnom. I to što kažeš da me voliš sve više me rastužuje. Neću da me voliš. Želim da to osetim. Budim se sa mučninom. Jer, ne govoriš mi sve. I čini se, najmanje mi govoriš istinu. Odrekla sam se sebe, zarad nas. Poklonila ti najlepše reči koje znam. Najlepša osećanja čuvala sam za tebe. Opraštala sam ti. A kako da sad oprostim sebi? Videla sam. Jutros. Videla sam kako izgleda kad te slažu, kad ti prećute. Mogao si da me poštediš. Toliko bar. Ali tebi nije stalo šta ću ja da mislim. Ja nisam važna. Važno je da si ti srećan. I to nije ljubav. To je sebičluk. Prećutaću. Odglumiću da ništa ne znam. Skupiću snage i otići od tebe. Jer ti nikoga nisi u stanju da voliš. Samo sebe. 

03.10.2014.

Nisam ja zlatna ribica





Rekla sam sebi da ne smem da se opuštam. I sve do par sekundi svi konci su bili u mojim rukama. Rekla sam sebi da se ne zalećem. Moram ostati mirna. Moram ostati hladna. Moram birati reči. Moram bitu tu. Moram biti pri ruci. Moram da budem podrška. Moram znati kad treba da se udaljim a kad približim. Ali nisam ja zlatna ribica. To sam zaboravila. Ja sam žena koja plače. Kad se prelije čaša. Kad se izgovore pogrešne reči. Ne želim više da bilo šta moram. Ne želim da bilo šta radim zbog drugih. Jer kad  meni treba da neko ne mora a želi, nikoga nema. Koliko god snage nemam, ja sam je delila sa drugima. Sve mane sam zaboravljala, sve nedostatke prekrivala ljubavlju. Ali, šta sada kad sam ja ta koja je ranjena? Ja sam sada bez podrške. Bez onog ko bude tu. Bez onog ko kaže prave reči. Obećala sam sebi. I najviše se grizem što ni jedno obećanje nisam ispunila. Sve sam ih pretvorila u suze. I kao dete, naivno i krhko , poverovala nekome ko mojim potrebama i željama ne veruje i nikad im nije udovoljio.