15.10.2014.

Sve si upropastio




Dišem, a čekam koja će tvoja sledeća reč moj udah ugasiti. Malo je tesno u ovom prostoru nemira. Nema mesta za oboje. Sve si upropastio. Postalo je mračno. Jutra siva i hladna. Prva misao sada je bol. Razočarenje je svakodnevnica. Sunca i sreće nema. Čemu ovo ? Ko si ti ? Još uvek ti glas zvuči isto. Ali ono što govoriš je neprepoznatljivo. Ne plačem. Ali pitanje je trena kada ću početi. Za sve tvoje grube reči i poteze, suze da žrtvujem. Stalno pod pritiskom da te razumem. Stalno sama u svemu. More problema i prepreka preda mnom. Čekam da razbiješ tišinu. Ali ti mene kriviš. Za tvoje uspehe i neuspehe ja sam kriva! Za tvoje uspone i padove, opet! Zaboravljaš da duše samostalno odlučuju. Stvarno te volim. Ali nekog tebe kakvog sam ja zamislila. Ti nisi on. I ja nemam vremena više. Dosta je čekanja. Ne želim uzalud da se nadam. Imao si hiljadu načina. Ti si birao poslednji. Da me izgubiš. Da učiniš da sve lepe uspomene na tebe prekrije prezir. Pogodio si me tamo gde me najviše boli. To skriveno mesto na kojem sam te čuvala sada više ne postoji. Sad plutaš izmedju onog što želim i ne želim. Nisi u meni. A još te ima. Uradi još nešto bolno po mene, da mogu zauvek da te izbrišem. Ti nisi sposoban da me voliš. Reči su ništa, i reči su sve! Pokušavala sam da ti objasnim... Reči i dela. Jedno sa drugim ide. Ne reci da me voliš ako to ne umeš da mi pokažeš. 

1 коментар: