03.10.2014.

Nisam ja zlatna ribica





Rekla sam sebi da ne smem da se opuštam. I sve do par sekundi svi konci su bili u mojim rukama. Rekla sam sebi da se ne zalećem. Moram ostati mirna. Moram ostati hladna. Moram birati reči. Moram bitu tu. Moram biti pri ruci. Moram da budem podrška. Moram znati kad treba da se udaljim a kad približim. Ali nisam ja zlatna ribica. To sam zaboravila. Ja sam žena koja plače. Kad se prelije čaša. Kad se izgovore pogrešne reči. Ne želim više da bilo šta moram. Ne želim da bilo šta radim zbog drugih. Jer kad  meni treba da neko ne mora a želi, nikoga nema. Koliko god snage nemam, ja sam je delila sa drugima. Sve mane sam zaboravljala, sve nedostatke prekrivala ljubavlju. Ali, šta sada kad sam ja ta koja je ranjena? Ja sam sada bez podrške. Bez onog ko bude tu. Bez onog ko kaže prave reči. Obećala sam sebi. I najviše se grizem što ni jedno obećanje nisam ispunila. Sve sam ih pretvorila u suze. I kao dete, naivno i krhko , poverovala nekome ko mojim potrebama i željama ne veruje i nikad im nije udovoljio. 

Нема коментара:

Постави коментар