25.11.2014.

Čovek od pre




Maštam o tebi. O tebi kao čoveku od pre. Pre našeg kraha, pre svega lošeg što nas je snašlo. I mnogo čudno zvuči kad kažem MI. Jer, više ne postojimo. Ona devojka nasmejanih očiju puna nade sakrila se negde duboko u meni. I tebe nema, sjaj u tvojim zenicama nije isti. Više me ne voliš. Više me ne sanjaš. Nema potrebe za lažnim nadama. Nema potrebe za lažnim osmesima, za lažnom srećom. Jedino što je bilo pravo nestalo je. I sad sam sama, sa željom da budem  jaka. Niko me neće pitati o tome što osećam sad. Puna gorčine ne znam ni šta bih rekla. Možda da boli. Možda da ne prestaje. Ali da se ne dam. Noći u suzama moja jutra čine jačim. Hladno je i mračno, čak i kada ima sunca. Nema problema, pružiću ruku, pomiriću se sa razočarenjem. Uopšte nije važno to što si hladan. Ni to što se osećam kao da te moje prisustvo kažnjava. Ne boli me ni daljina izmedju nas. Ni jedan jedini metar. Boli to što se naše duše rastaju. A odrasle su zajedno. Uvek jedna uz drugu, uvek tu jedna za drugu. Nikada odvojene. Uvek celina, uvek jedno. Ne boli, samo me proždire iznutra...Ne to što više nisi isti. Nego to što nikad više nećeš moći da budeš isti. Pokvarili su te. A bio si tako ispravan, poseban i pravi. 

22.11.2014.

Hvala što postojiš!


Hvala za sve osmehe izmamljene slučajno. I one koje si namerno nactao. I one koje si silom terao da se pojave. A posebno za one pred spavanje jer sam posle njih mirno spavala. Hvala ti za one naše malene trenutke. Za svaki maleni pogled,slučajni dodir. Za sigurnost kad me zagrliš. Za svako : "Biće sve u redu." i za svako : "Možeš ti to."  Za svako rešenje mog problema. Za jutra kad se probudim srećna. Hvala tvojim prstima i dlanovima. Hvala tvojim očima. Za to kad se osetim posebnom. Za to kad se osetim vrednom. Hvala ti što si moja inspiracija. Hvala ti što postojiš, jer da nije tebe ne bih bila ono što jesam.







                  

02.11.2014.

Sama sa tobom.

Nadala sam se sreći. Spokoju možda čak i više. Onom osećaju kad je u srcu mirno more. A jedini talas nemira naiđe onda kad znam da hoćeš da me poljubiš. U srcu je rupa. Čini se da nema dno. I sve sam pokušala da popunim tu prazninu kroz koju promaja šiba otkad sam otišla. Krpe i zakrpe više nisu najpogodnije. I samo želim taj osećaj ispunjenosti. Ništa više. A šta si mi ti dao? Mnogo ničega rasutog u vazduhu. Mnogo neispunjenih obećanja. Mnogo svega beskorisnog, i teškog, pa taj teret nosim na nejakim plećima. Šta si mi dao ? Mrvu nečega bledog i bezosećajnog. Nešto što se brzo troši. Nešto što sam skupo platila Moje srce je duh. Zalutala duša. Lebdi iznad mog besa i tuge. Šta si mi to dao ? Jedno volim te, ponekad tek. Ono koje nije utemljeno na delima. Isprazno i hladno. Ljubav se ne podrazumeva. Ni volim te, ni nedostaješ mi... Ništa, dovoljno vredno ovih suza mi nisi dao. Ja sam  ti bila obaveza kao i sve druge. Nikad na prvom mestu, uvek poslednja. Sama, a sa tobom. U lošem kavezu i u hladnim okovima. Više rob nego žena. A samo sam htela da me gledaš kao ženu. Slabu i krhku. Nežnu. A ti si me gledao očima hladnog čoveka. I bio si sve on što hladan čovek od leda je. I dao si mi sve ono što ničim se zove, sve što bi i ledeni čovek dao. Dao si ništa pogrešnoj ženi koja je želela samo malo vatre, slabi plamen, za kojeg ima nade.