25.11.2014.

Čovek od pre




Maštam o tebi. O tebi kao čoveku od pre. Pre našeg kraha, pre svega lošeg što nas je snašlo. I mnogo čudno zvuči kad kažem MI. Jer, više ne postojimo. Ona devojka nasmejanih očiju puna nade sakrila se negde duboko u meni. I tebe nema, sjaj u tvojim zenicama nije isti. Više me ne voliš. Više me ne sanjaš. Nema potrebe za lažnim nadama. Nema potrebe za lažnim osmesima, za lažnom srećom. Jedino što je bilo pravo nestalo je. I sad sam sama, sa željom da budem  jaka. Niko me neće pitati o tome što osećam sad. Puna gorčine ne znam ni šta bih rekla. Možda da boli. Možda da ne prestaje. Ali da se ne dam. Noći u suzama moja jutra čine jačim. Hladno je i mračno, čak i kada ima sunca. Nema problema, pružiću ruku, pomiriću se sa razočarenjem. Uopšte nije važno to što si hladan. Ni to što se osećam kao da te moje prisustvo kažnjava. Ne boli me ni daljina izmedju nas. Ni jedan jedini metar. Boli to što se naše duše rastaju. A odrasle su zajedno. Uvek jedna uz drugu, uvek tu jedna za drugu. Nikada odvojene. Uvek celina, uvek jedno. Ne boli, samo me proždire iznutra...Ne to što više nisi isti. Nego to što nikad više nećeš moći da budeš isti. Pokvarili su te. A bio si tako ispravan, poseban i pravi. 

Нема коментара:

Постави коментар