02.11.2014.

Sama sa tobom.

Nadala sam se sreći. Spokoju možda čak i više. Onom osećaju kad je u srcu mirno more. A jedini talas nemira naiđe onda kad znam da hoćeš da me poljubiš. U srcu je rupa. Čini se da nema dno. I sve sam pokušala da popunim tu prazninu kroz koju promaja šiba otkad sam otišla. Krpe i zakrpe više nisu najpogodnije. I samo želim taj osećaj ispunjenosti. Ništa više. A šta si mi ti dao? Mnogo ničega rasutog u vazduhu. Mnogo neispunjenih obećanja. Mnogo svega beskorisnog, i teškog, pa taj teret nosim na nejakim plećima. Šta si mi dao ? Mrvu nečega bledog i bezosećajnog. Nešto što se brzo troši. Nešto što sam skupo platila Moje srce je duh. Zalutala duša. Lebdi iznad mog besa i tuge. Šta si mi to dao ? Jedno volim te, ponekad tek. Ono koje nije utemljeno na delima. Isprazno i hladno. Ljubav se ne podrazumeva. Ni volim te, ni nedostaješ mi... Ništa, dovoljno vredno ovih suza mi nisi dao. Ja sam  ti bila obaveza kao i sve druge. Nikad na prvom mestu, uvek poslednja. Sama, a sa tobom. U lošem kavezu i u hladnim okovima. Više rob nego žena. A samo sam htela da me gledaš kao ženu. Slabu i krhku. Nežnu. A ti si me gledao očima hladnog čoveka. I bio si sve on što hladan čovek od leda je. I dao si mi sve ono što ničim se zove, sve što bi i ledeni čovek dao. Dao si ništa pogrešnoj ženi koja je želela samo malo vatre, slabi plamen, za kojeg ima nade.


Нема коментара:

Постави коментар