08.12.2014.

Razlog mog nemira


Kutija od stakla. I ja na njenom dnu. Ne mičem se, a nevidljivi lanci stežu mi članke. Bole me ruke. Bole me prsti. Ne mičem se. Hladno mi je, i ponestaje vazduha. Plakala bih. Ali ne počinjem. Strah da se ne ugušim u sopstvenim suzama sprečava me. Drhtim. Skupljam sve emocije koje si probudio u meni. Bol. Očaj. Slabost. Prisećam se koliko puta si mi rekao nešto što me je povredilo. Bes. Nemoć. Strah. Sećam se koliko malo toga si mi dao. Usamljenost. Tišina. Mrak. Brojim ih. Sve te emocije koje želim. Ljubav. Radost. Bezbrižnost. Spokoj. Nežnost. Mir. I ništa ne štikliram. Jer ništa ne postoji. Samo kutija od stakla, od nade i želja. Barijere beskrajne. Izgovori umesto odgovora. I vrisak zveri koji se čuje iz mojih grudi. Komadi stakla koji se zabadaju po mom telu. Patnja. Ljubav sa tobom je začaran krug. Strepnja. Dodješ, podigneš me. Dodješ da mi zalečiš rane, pa dodaš na njih malo soli. Ne volim te. Volim iluziju o tebi. Jer, ti nisi ništa do iluzija rodjena u meni onda kad si me poljubio. Jer, ti nisi ništa do razlog mog nemira. Odlazi, ili odlazim.




Нема коментара:

Постави коментар