23.05.2015.

Hiljadu puta rekla sam ZBOGOM




Hiljadu puta rekla sam zbogom,hiljadu puta  sam se od tebe opraštala. A ni jednom, zaista ni jednom, nisam otišla od tebe. Iako ne znam šta nas to i dalje vezuje, ostajala sam čak i kada nisi pitao da ostanem. Mislila sam, ljubav je to. Mislila sam, sudbina je to. Sad znam, bio je to strah. Užasan strah. Protiv strahova se borimo suočavanjem sa njima. Strah od nepoznatog. Strah da ni jedan drugi neće biti kao ti, da me ni jedan neće tako voleti. Kakva zabluda! Ti mene nisi ni voleo. I naravno da ni jedan ne može da bude ti. Šta će mi još jedan takav? Sebičan i ponosan. Od toga koji put biraš da dodješ do cilja zavisi koliko ćeš uživati u uspehu. Nisam ja ta koja živi u bajci, već ti. Ja imam neke drugačije želje, drugačije snove. Ti znaš da ništa nisam više na svetu želela od tebe. Danas, danas želim da nestaneš. Da me pustiš da živim i budem srećna. I ma koliko bilo bolno, pusti me. Izvuci prste iz moje šake, kandže iz mog srca. Odlazim. Zauvek odlazim, i nemoj da žališ. Nemoj da se kaješ. Na putu do mog srca hiljadu i jedna šansa je stajala. Sve si ih oborio. I sa kojim pravom ponovo ulaziš u moj život? Kojim zlom ponovo diraš stare rane? Hiljadu puta rekla sam zbogom, hiljadu puta plakala na rastanku. Hiljadu i jedan oproštaj. Hiljadu puta sam ostala, ali samo jednom odlazim. I ne nadaj se, neću se vratiti. Hiljadu puta si uradio pogrešn stvar, jednom uradi nešto dobro. Jednom me pusti da odem zauvek. Ako ti nisi mogao, pusti da me neko drugi učini srećnom...

21.05.2015.

Daj mi malo realnosti


Daj mi malo realnosti. Ujutru da je pored mene ono što želim i uveče sa tim da zaspim. Daj mi ono o čemu sanjam. Spusti me na jastuk. Poljubi mi prste, usne, vrat. Na koži mi napiši ono što osećaš. Želim da upijem svako tvoje osećanje u vezi sa mnom. Tvojim dahom udahni život u mene. I obećaj mi tiho, pogledom jednim, da nećeš otići. Stegni mi ruku, i pusti da one vatre u nama zajedno jednim plamenom gore. I ćuti, da rečima ne pokvarimo ono što je izmedju nas. Malo me pusti, a malo me ne puštaj. Ne ostavljaj stvari nedorečene. Znaš da ne volim stvari na pola. I budi tu čak i kad nisi fizički blizu. Uvek me podsećaj da postojimo jedno zbog drugog, da smo jedno drugom druga polovina, da smo samo zajedno celi. Ne želim da zaboravim da si moja nada, da si moje svetlo. Ostani.  I nemoj nikada da mi daš razlog da odem. Mnogo puta sam odlazila. Želim da ostanem. Da ostanemo. Da opstanemo. Želim da znaš šta osećam kad me pogledaš, da znaš o čemu razmišljam i kako dišem. Da budeš deo mene. Da ostaneš sve moje, da budem sva tvoja. Jer, to jedino vredi, a opet nema cenu.

                                                                                                                                                                                           
                

17.05.2015.

Ja nisam stvar




Zaboravi sve što sam rekla, ove usne greškom pričaju istinu, greškom sam iskrena. Od sad sam nema, ćutim. Ne govorim više ni očima ni dodirima. Sve si učinio što si mogao da prestanem da osećam. Nema nas više. Na karti ljubavi večnih samo smo trag. Ugašeni vulkan. Presušena reka. I postoje samo naznake da smo nekada postojali. Tvoj miris na mom vratu, par slika na kojima se smejemo. Zajednička mesta, ulice kojima smo zajedno išli. Bljesak sreće koji se kao vatromet ugasio. Nada. Budjenje svih tih emocija u meni. I njihov pad u večni san pre nego što su bile prepoznate. Ti, čovek stena, ja samo žena. Ne možemo da se borimo. Možeš da me nosiš na ledjima ali ne i na duši, nisi toliko jak. Biraš reči, a opet kažeš pogrešno. Bolje ćuti. Ne govori da ti je stalo. Gde ja to vidim? Jel po tome kad si me poslednji put nasmejao a kad rasplakao? Ili da ti verujem na reč? Da verujem tebi ili sebi? Koga da poslušam? Ostajem dosledna sebi, ovako krhka. I idem dalje. Sa tobom ili bez tebe. Još uvek nisam pronašla svoj dom, ali sigurna sam da nečiji zagrljaj mene čeka. Nečije toplo srce, nečije tople ruke. Neko ko se plaši budjenja bez mene. Neko ko bi ostao da ostanem. Neko bi otisao, da bih krenula za njim. Nečija jaka ledja, nečije nežno srce. Jer, ja bih tu mogla da provedem svoj život. Iako kažu da se od ljubavi ne živi, ja bih za nju živela... Ti bi da popraviš stvari, ali ja nisam stvar. 

Znakovi koje ne vidiš




Ne vidiš, a sve ti se na dlanu servira. Svi ti znakovi kraj puta koje ti ostavljam. Moj pogled. Moj izraz lica. A šta si ti mislio? Da sam bezizražajna lutka bez osećanja ? Da ništa ne može da me povredi? Da ću razumeti kad mi nanosiš bol ? Da ću ti praštati sve? Na moja pitanja ne postoji odgovor. Ti ćutiš. Tako ti je lakše? Tako se braniš? Na moja pitanja odgovaraš pitanjem. Na važne stvari ne obraćaš pažnju... Ti čekaš na mene. Ti želiš da ti kažem kako. Ti misliš uradiću ja nešto. Ti ne znaš da sam ja odustala. Da si gledao video bi. Da si rekao čuo bi. Ja ne sanjam više o nama. Ime ti ne izgovaram. Borim se sama. I mogu da izdržim. Ali ne želim. Ne želim da trpim. Želim da se probudiš i sačuvaš ono što je ostalo od nas. Ja ništa više nemam. Sve džokere sam iskoristila. 

07.05.2015.

Sve je u redu


Nasmeje me sunce što pravi šare na tepihu, miris jutra i kafe. I onda prigrlim obema rukama neka sećanja, potisnuta duboko u srcu. Ne boli me više. Ne pritiska me, i ne guši. Ali ne gubi se... I zato živim te male svakodnevne trenutke sreće kao da su mi poslednji. Njima odbijam od sebe ono što tugom zovemo. I ne dam nikome više da mi naruši unutrašnji mir. Tu ravnotežu izmedju osećanja i bezosećajnosti koju teško postižem. Ne dam da mi kvare šanse i nade. Postajem otporna. Postajem jača. Postajem led, ali ostavljam mogućnost da se otopim. Ne gubim emocije. Samo ih pažljivo koristim. Oprezno sa njima rukujem. Biram reči, ali uvek kažem ono što mislim. Hrabra sam i idem napred. Slaba sam, jer ja sam samo žena. Ali tu slabost krijem iza osmeha. Držim je po strani. Mada ponekad volim da se raspadnem, samo da bih se posle toga ponovo sastavila. To je dobar osećaj. Uzdignuti se iznad ruševina svoje duše. I onda opet, borba sa danom. Rat sa svim tim satima. I veče, opet miris...opet sunce. Sunce koje sada zalazi. Samo ti i ono se budite i ležete svakoga dana u isto vreme, sa mnom u mislima, a niste pored mene. Ali držim sve pod kontrolom. Sve je u redu. Sve je dobro. Sve dok u meni volje ima. 

05.05.2015.

U meni gore drugačije želje




Ja sam sve svoje snove i očekivanja uložila u nas. Priznala stvari koje sam dugo čuvala duboko u sebi. Dala ti šansu. Dala šansu i nama. Kroz maleni prozor gledala sam u svetlost, gledala sam u tebe. Mislila sam moći ćeš da postigneš ono što drugi pre tebe nisu. Sad si daleko. A toliko si fizički blizu... Sležeš ramenima na sve što pitam. Nemaš objašnjenja. Razlozi ne postoje ili ih kriješ. A ja samo želim da ova agonija prestane... Život u neizvesnosti iscrpljuje me totalno. Ne razumem tvoje ćutanje. Ne razumem tišinu izmedju nas. Ako ne mogu da probudim u tebi ni jednu emociju, ne želim da ih gušim. Želim da ti kažem kako se osećam. A ti... sudi nam pravedno. Ako ne treba da postojimo neka prestanemo da postojimo odmah. Ja ne mogu da te čekam večno... Moraš da znaš šta želiš. Sad. Odmah. Ja ne mogu sa mlakim ljudima... U meni gore drugačije želje...

01.05.2015.

Želim više


Poklanjam ti svoj najiskreniji pogled i najnežniji poljubac. Poklanjam ti sve istine i sve laži. Sve reči nikada nikome ispričane. Sve priče i tajne. Stavljam pred tebe svo svoje iskustvo i neiskustvo. Sve želje i snove. I opet nije dovoljno. Od tebe ne tražim ništa ali podrazumeva se šta želim. Podrazumeva se onako kako se ljubav ne podrazumeva. Želim više od onoga što mi daješ. Jer to što imam je malo, skoro nimalo. Premalo. Možda jer ja dajem sve. Ne čuvam za kasnije. Ne čekam pravi trenutak. Ja od trenutaka činim da budu pravi. Pravi trenutak je onda kad ja mislim da jeste, kad ja odlučim da jeste. Kao što je pravi trenutak bio kad smo upoznali, i svi trenuci posle njega u kojima smo bili zajedno.