16.06.2015.

N od nade




Budim se rano, a čini se kao da sam prespavala nešto. Nešto bitno. Ustajem da otvorim prozore. Da izađe sav bes i sva tuga koja se preko noći skrivala pod krevet, i iza nameštaja. I vraćam se u krevet. Sve je isto kao i juče. Ništa nisam propustila. I dalje si tvrdoglav. I dalje sam ponosna. I dalje misliš da ne možeš da se promeniš. I dalje se slažem sa tobom. Ali... I dalje kad zazvoni telefon ja mislim da si ti. I dalje kad hodam našim ulicama očekujem da me dozoveš. I dalje se nadam. I dalje čekam. Očekujem čudo. A već sam ih sve potrošila. Prvo kad smo se upoznali. Drugo kad smo se poljubili. Treće kad si rekao da me voliš. I nemam više tih čuda što se čuvaju za crne dane. Sve sam ih potrošila. Nadam se da je tebi ostalo bar još jedno. Mada znam, nećeš ga potrošiti na nas. Ti si pametniji. Nećeš poslušati srce već glas iz svoje glave. Ali zaboravljaš, srcem se voli. I to često, samo jednom. I evo, dok polako zalazi sunce, prolaze sati bez nas. A ja i dalje, i dalje... držim čvrsto to N od nade, i navijam. A ako nema svrhe, ako je kraj došao pre no što smo zauvek rekli... Onda te puštam. Puštam te, i za tobom prosipam sve moje snove u kojima si bio...kao zlatan prah. 

Нема коментара:

Постави коментар