05.06.2015.

Verovala sam ti.



Ponovo pišem, na rubu plača. I sedeći u mraku potpunom, kroz prozor budućnosti gledam u strahu. Ne plašim se prošlosti više. Nju poznajem. Budućnost je ono što me zanima, ono što me muči. I ne znam šta će biti sutra, ni kroz mesece i godine. Ali znam, tebe neće biti. Nema te sile koja će te dovući u moj život ponovo. Ne zato što ja to ne želim već zato što ti to ne zaslužuješ. Vidiš li ove ruke koje grle tamu umesto tebe? Ne zaslužuješ ih. I sve što ovde vidiš, ne zaslužuješ. Ni ove suze, Ni ovaj drhtaj. Ni moje vreme. I te godine uzalud bačene, ništa ne zaslužuješ. Ja sam tražila da mi pokloniš sebe, da mi pokloniš nas. Zajedničke trenutke, po neku zajedničku sliku i mnogo uspomena. Mnogo osmeha i nežnih dodira! I sve vreme, živela u ubedjenju da nisam u pravu, da sam ja kriva. Ali danas, sigurno znam da ti si krivac. Moja jedina greška je što sam ti verovala. Tvoja što si to poverenje prokockao. Od danas, uzdignute glave idem napred. Sama ili sa nekim da drži me za ruku, sa nekim da nosi me u srcu. Imao si nešto što nisi smeo da izgubiš. Na hiljadu mojih upozorenja ti si žmurio. Govorila sam ti kao majka, volela te kao žena. I sad, nemaš ni mene. A nisi bio svestan koliko sam bila tvoja. 

Нема коментара:

Постави коментар