31.07.2015.

Dođi

Prelazim preko ponosa. Zbog nas. Ne zbog sebe. Svaki kraj je početak nečeg drugog. Ali ja ne želim. Želim da ti pokažem, još jednom, da mi je stalo. Uvredio si me. Ubio sva ona lepa osećanja koja sam gajila, pa sad možeš da budeš muško i nazoveš! Reci da ti je žao, izvini se. O, neće ti spasti kruna. Prihvatiću izvinjenje. Progutaću i ponos i laž. To se zbog ljubavi radi. Mada taj pojam različito tumačimo. I dalje si mi potreban. I dalje mi fali tvoje prisustvo. Zvuk tvog glasa, glasni smeh. Potreban si mi. Da li možeš da shvatiš konačno? Čekam. I sati su tako dugi, da znaš. Predugi su. I u grlu mi stoji nešto. Ne pomera se. Ne mogu da progutam. Bol. I dođe mi da vrištim, da polomim sve oko mene. Bes. Razočarenje. Umesto toga se ugrizem za usne isto kao što si me ti ugrizao za srce. I čekam. Da prođe sat, da prođe dan. Ali ti znaš... ne čekam ja smenu dana i noći. Čekam zvuk, znak, poziv ili poruku. Nema ih. Tišina. Uvlači se svuda, između kože i odeće. Između tela i duše. I onda me svuda steže. Ne dišem. Ne mislim. Samo čekam. Sva sam od čekanja. Pretvaram se u vreme. Prelazim preko ponosa, i šaljem ti javnu poruku. Reći će da sam glupa. Ali ti znaš da mene tuđa mišljenja ne zanimaju. Šaljem ti javnu poruku...dođi.



30.07.2015.

Želja mi je.


Tvoje ruke. I ja izmedju njih. I prsti. Moji prsti izmedju tvojih. Tvoje oči.Tvoj pogled na meni. Da osećam se voljenom.Tvoja kosa. Da osetim njen miris.Tvoje telo. Blizu mog. Dodir. Poljubac. Da osetim na vratu tvoj dah.Toplina. Smeh. Sreća. Ti i ja. Zajedno. Da šapneš da me voliš. Da sve bude kao pre. Da ne moram da idem. Da nas prihvate. Da budemo jedno. Ti. Srećan. Ja. Nasmejana. Mi. Zagrljeni. Da postojimo. Da se volimo. I da vreme stane…želja mi je.


29.07.2015.

Ona ja

Opet pišem o sebi u drugom licu. Ona. Ona što je volela nekad. I bila voljena. Ona što se budila srećna sada ujutru teško ustaje. Glumi sreću pred drugima. Želim da je utešim, da joj kažem da će biti sve u redu. Ali nisam sigurna da će biti. Noću grlimo sećanja obe. Ona se drži za njih kao za slamku. A ja znam da se od sećanja ne živi. Ona. Da još jednom mogu da vidim tu bezbrižnost i sreću u njenim očima. Znam da ne veruje sebi. Znam da joj je teško. Znam da joj već duže vreme nije bolje. Jer,spavamo u istom krevetu. Osetim tugu oko njenog srca. Svaki put kad me pogleda u ogledalu tako nesrećna, i mene zaboli. Poželim da je zagrlim s leđa i šapnem joj da će biti sve u redu. Ali odkud ja znam da hoće? Posmatram je često. Nemu i daleku. Luta od prošlosti do sadašnjosti. Sama. Nedostaje mi. Volela bih da je držim za ruku. Znam da joj fali nežnosti. Plašim se. Šta ako postane jedna od onih kojima je svejedno? Kažem joj : "Vrišti!Plači!" Daj mi samo neki znak da postojiš. Ti. Jer ako i dalje postojiš, nateraću te da se probudiš srećna. Vidi,znam te. Ne možeš ti da izdržiš dugo da budeš ravnodušna. Sutra je novi dan. Budi nasmejana i svoja.


24.07.2015.

Programirano te pamtim samo po dobru

Kao lutka razmazane šminke, moje lice u ogledalu. Sva hrabrost moja, odletela na krilima vetra. Strah. Slabost. I moje oči, izdajice. I te suze. Danas mi više nego ikad trebaš. Da sprečiš moj pad u ponor i taštinu. Da budeš iza mene i do srca. Nema te. I uši mi para ta neprijatna tišina. Iščekujem. Nadam se. Na svaki šum se okrećem. Svi mi na tebe liče. Tako si mali za velike korake. A nisi svestan da bi samo jedna tvoja reč mogla da me podigne. Ne daj mi da potonem. Bila sam na dnu. Tamo nema prozora ni vrata. Ni lepota divnog sunčanog jutra. Ni mir zalaska sunca, popodne. Ni prijatne gluve noći. Samo mrak. Hladni mrak. Nedostaješ mi. I to osećanje je toliko jako da mi crpi svu energiju. Sva druga osećanja pred njim nestaju. I onda sam slaba, bezosećajna stvar. Bez kapi krvi. Bez duše. Tiha i nema. Prolazim kroz vrata, ulazim u prostorije neprimetno, kao duh. Pomeram prste. Pomeram usne. Ali nema pokreta. Nema uzdaha. Samo žudnja oživi pod pritiskom ljubavi ove pa se polomi u delove. I onda se ti delići zarivaju duboko svuda po meni. Boliš me. I nerado priznajem da nemam snage da ustanem. Nerado tražim po sećanju razloge da te mrzim. Ali programirano pamtim te samo po dobru, zlo moje. Ti si ono što me ubija. Ti si ono za šta bih živela.



23.07.2015.

Nismo bili dovoljno hrabri

Ako se već plašiš da si me izgubio, sat ti otkucava. Ljubav nije strah. Ljubavlju se svašta naziva. Ne želim više reči. Mnogo toga smo rekli. Bilo je i previše onoga što smo trebali da prećutimo. Nismo bili dovoljno mudri. Ni hrabri. Ni silni. Ni pravog vremena ni prave prilike. Ništa nismo uspeli da prepoznamo. I u tom neznanju, živeći zabrinuti, shvatali nismo koliko smo srećni. Jedan dobar čovek i jedna dobra žena, naišli jedno na drugo. Tako ova priča počinje. I tako se završava. Jedan bljesak sreće. Jedan tren mraka. Ne shvatam da mi nedostaješ i guram te od sebe. Ne shvataš koliko sam ti potrebna pa ti je svejedno. Toliko dugo se znamo, a nismo imali vremena da se upoznamo. I naše dve duše sad se traže, pogrešnim putevima usmerene. Obe tvrdoglave. Ponosne. A znaju, sve znaju. I znam bio bi potreban tren da se popravi sve. I taj tren bi trajao večno u našem sećanju... Trenutak u kojem te prepoznajem po hodu na kraju ulice, žurim ka tebi, grlim te pogledom a posle i rukama. I stojimo tako dok naša srca ne zakucaju istim ritmom...





22.07.2015.

Od izlaska do zalaska sunca

Od izlaska do zalaska sunca... trebaš mi. Poneki tvoj pogled, poljubac i dodir. I naizgled kao da su na sve načine već opisali nedostajanje. Međutim, ja mislim da nije tako. Ne mogu isto da nedostaju sve osobe. Ne mogu da nedostaju na isti način. Ti meni fališ kao vazduh. Dišem. Ali ne živim. Za život mi treba dubok udah. Onaj što se punim plućima udiše. Moja pluća ne rade. Moje srce ne radi. Ti nisi pored mene. I znam da se pretvaram u zver, jer odavno te nema. Pa grizem sama sebe iznutra. I onda, kroz te rupe ulaze nova osećanja, i postajem brod, tonem. Ti meni fališ kao svetlost. Ne vidim dobro. Ne vidim jasno. Pamet mi je pomućena. Razmišljam površno. Ili ne razmišljam uopšte. Donosim pogrešne zaključke i ganjam te. Ti nisi tu. I više ne znam jel sam te izmislila ili i dalje postojiš samo ne postojiš ovde. Ovde, pored mene. Smenjuje se dan. Smenjuje se noć. I na toj granici između, tu si. Nedostižan za mene...ali u tom trenu, dok posmatram... Tu si. Grliš me. Ne znam da li je stvarno ili samo moja želja. Ne znam da li je san ili sam se tek probudila. I ne razmišljam više...samo osećam. Ništa ne osećam.


PHOTO : Ivan Grubački 

21.07.2015.

Pogledaj bolje



Izgubio si me onda kad sam prestala da te pratim. Onda kad mi je dosadilo da ne obraćaš pažnju na sitnice koje su meni sve, osim sitnica. Onda kad ti je stisak ruke postao hladan, a pogled prazan. Onda kad nisi znao šta ćeš sa mnom ovakvom. Onda kad si noćima bio budan planirajući kako da me izgubiš, već si me izgubio. Znaš, ja nisam plen. Mada mogu da postanem zver. Ne grizi me za reči, jer ću te ujesti za srce. Ostala sam zbog tebe. Baš zato što ne mogu biti sebični stvor. Ali, daj, pogledaj bolje! Misliš li da neko sa ovakvim karakterom može bez svojih potreba i želja? Ne,ne,ne. Uhvati me za ruku pa privuci ka sebi. Zagledaj se u ove oči. Sećaš se ? U njima si bio heroj! A sad... Sad te gledam ravnodušno. I najveću kaznu nisi mogao dobiti. O tako mi te je žao, malena ljubavi moja. Jer ti nisi malena ljubav, samo ti tepam. Ljubavi moja, najveća na svetu, ovo nisi smeo da dozvoliš! Stojiš u mestu. I ne veruješ mi kad kažem da odlazim. Veruj, otišla sam još odavno samo nisam htela da izgovorim na glas. Otišla sam onda kad si se najmanje nadao, kad si se najmanje trudio da ostanem. I onda kad sam želela da mi daš razlog da ostanem, a ti si prećutao. Kad si rekao da ne znaš, kad si rekao da misliš... Da si mislio ispravno ja bih ostala. 

18.07.2015.

Prerasla sam te

Znam da sam rekla da me ovaj krah sa tobom neće slomiti. I da ću pokušati, najbrže što mogu da se sastavim. Da ću iz tih malih delića sebe ponovo izgraditi sebe, jaču i hrabriju, punu samopouzdanja. Znam, obećala sam sebi. Ponovo ću se smejati i uživati u svakom danu. Ponovo ću biti snažna. Ponovo ću stajati čvrsto na nogama. Jer, ko si ti da me slomiš? Ako nisi mogao sa mnom, trebao si odmah da kažeš. Čekala sam. Bila strpljiva. Mislila sam, shvatićeš. Mislila sam, razviće se bliskost. Mislila sam, vezaćeš se za mene i nećeš moći da se smeješ ako to nije sa mnom. Znam. Rekla sam. Obećala sam sebi... Ni jedan drugi muškarac mi neće pomoći u tome da te prerastem. Ovog puta uradiću to sama. I biću jaka i biću hrabra. I biću sve ono što nikada nisam. I nećeš čuti od mene da sam loše, da mi fališ. Ali znaćeš. Uvek ćeš znati. I neću izgubiti sebe. To sam dozvolila samo tebi. Da me izgubiš. Da me udaljiš. Da me ohladiš. Da mi pomogneš. Da odem. I neće mi pomoći ni jedan drugi muškarac da zaboravim tvoje oči. Tvoj dodir. Tvoj zagrljaj. Biću jača od sopstvenih osećanja. Pobediću sebe. A kad mi ponestane snage setiću se svega što si uradio i svega što nisi. Ugrišću se za usnu, vrištaću. Ali neću da plačem. Bila sam sve i bila sam ništa. Bila sam pogodna za kalup tvog života a ti me čak nisi ni pustio u svoj! I ne brini, nisi ti kriv što si me razočarao. Ja sam. Nisi dorastao mojim malim očekivanjima. Čak ni toliko.



15.07.2015.

Zaljubljujem se u duše



Jesam. Jako sam čudna. Ne zaljubljujem se u lica. Ne zaljubljujem se u tela. Zaljubljujem se u duše. Nesavršenosti lica i nesavršenosti tela neutrališem lepotama duše. U duši tražim razlog za voljenje. Tražim razlog za divljenje. Tražim razlog za pripadanje. Ne gledam boju očiju. Ni jedna boja ne voli isto. A opet, ni iste boje ne vole na isti način. Nije mi važna ni boja kose. Sve na kraju osede, posive. Ni koža. Možda osmeh. Dobre duše se najlepše smeju. Ne tražim večnu mladost. Lepo je mirno ostariti. Tražim čoveka koji će me pratiti i na večnom putu. Jesam. Jako sam čudna. Razmišljam o svojoj budućnosti grabeći vazduh sadašnjosti. I ne tražim sreću. To je jedan tren. Tražim spokoj. Tražim mir. Jedino su mi, možda, važne šake. One moraju da budu jake, prave muške. Da zagrle i ponesu kad treba. Da pomognu i budu oslonac. Da u njima tako lako stane moja šaka. Da štite i brane. Da pružaju nežnost. Jesam. Jako sam čudna. I mislim da ste i vi čudni, svi vi kojima su bitnije neke druge stvari.

12.07.2015.

Žar u tvojim očima




To o čemu ja sanjam, to mi ne možeš dati. Jer to nisu stvari koje mogu opipati prstima i dobiti novcem. To o čemu ja sanjam, to mi ne možeš kupiti. To su trenuci, sekunde sreće. To su pogledi i dodiri.  To su rečenice od kojih mi srce zadrhti, a kolena klecnu. To su reči utehe. To je maštanje o zajedničkoj budućnosti. To su strahovi da se možda to o čemu sanjam neće ostvariti. To o čemu ja sanjam, to mi ne možeš dati. To što ja želim to se ne traži. To sleduje ženi koju voliš. To daješ nesebično i bez pitanja. To daješ jer želiš a ne zato što ti je traženo. To je spontano darivanje i obasipanje ljubalju. I ta žena koju voliš, ako je voliš, to oseti. Oseti na koži kad je dodirneš, oseti kad je pogledaš, oseti kad je poljubiš. To je osećaj. To je tren. I to je sve. A opet, tako je malo, i tako je ništa... u odnosu na ono što se može tražiti. Ja dajem i ne tražim. Ali želim, o kako želim da vidim žar u tvojim očima...bar još jednom.

06.07.2015.

Boje života




Život je pun boja. Od bele do crne  dug je put. Ali lako se stiže. Karte u jednom smeru su lako dostupne, a one povratne se teško nalaze. Ja sam htela malo  ružičaste i žute. Crvenu. I možda malo plave. Kao nebo. Kao more. Htela sam da me odvede da gledamo zalazak sunca. Ali i da noć provedemo na nekoj klupi u parku, zagrljeni, da se zapričamo, da se zaljubimo. Da vreme ubrzava i usporava pred našim očima, vođeno našim osećanjima. Da me grli nežno. Da me grli snažno. Htela sam da me odvede tamo gde se čuje akustična gitara. Da uz čašu crnog vina slušamo dobru muziku. Da me gleda s ljubavlju. Da me drži za ruku. Htela sam da pokisnemo. Da nas pljusak zasmeje, da budemo mokri od kiše. Da mi bude hladno i da se sklonimo negde. Da se zabrine da se ne prehladim. Da me voli nežno. Da me čuva snažno. Htela sam da me iznenadi. Da živim satima u neizvesnosti. Da se pitam, da sam radoznala. Da čekam. Da me nasmeje. Htela sam da igramo društvene igre. Da ga pobedim. Da me pusti da pobedim. Da se ponašamo kao deca. Da me drži uz sebe. Da me ne pušta samu. Htela sam da gledamo drame. Da pred njim budem uplašena. Da me uteši. Da me umiri. Htela sam da ležimo na travi. Da napravi piknik samo za nas dvoje. Da gledamo zvezde. Da nam se ne ide nazad. Htela sam da pričamo o budućnosti. Da se ne plaši toga. Da me vidi tamo negde zajedno sa njime. Da me želi zauvek. Da veruje u zauvek. Da veruje u nas. Htela sam da mu čitam. Da podelim sa njim ono što mene pokreće. Da mu pišem pesme. Da ga raznežim. Da probudim ljubav u njemu. Htela sam da ostane. Da nikada ne odlazi. Da me dodiruje oprezno. Da me voli hrabro. Htela sam malo sreće. U svim bojama. Jer tuga je crna. I tuga je siva. Ostale boje su u redu. Htela sam samo da me usreći. A on me je rastužio.

05.07.2015.

You lost me

Nisi ti vredan ni jedne suze, baš kao ni jedan drugi muškarac. Ali eto, danas plačem. Dobro si znao, kad si me sreo, koliko mogu da izdržim. Na mom licu čitao si sreću i tugu. Gledao si me dok se smejem. Mrzeo kad plačem. I voleo si me. Bar mislim da jesi. Danas mislim da sam sve to izmislila. Šta ja imam od tvojih reči kad nisu potkrepljene delima? Tražim previše od tebe. Tražim da ti čujem glas. Tražim da znam šta osećaš. Tražim jedno volim te iako znam da je laž. Tražim razlog za smeh. Tražim da me obraduješ. Tražim da se osetim vrednom i posebnom. Tražim nežnost. Tražim toplinu. Tražim osećaj sigurnosti. Tražim toliko mnogo od tebe. I tražim sve. Zato što mnogo dajem. Ti znaš da te volim, dovoljno je da te pogledam ili uzmem za ruku. Ti znaš po boji mog glasa da nešto nije u redu. Ti slušaš kako si divan i kako sam srećna što te znam. Ti si pun samopouzdanja kad  šetamo a svi me gledaju. Ti se smeješ kad sam detinjasta, i uživaš u nežnosti kad te bez razloga zagrlim. I toplo ti je oko srca jer sam uvek tu, bez razmišljanja i bez izgovora. Tvoja sam najbolja drugarica, i tvoja sam devojka, tvoja sestra i sve što ti mogu biti. Ti ne tražiš ništa jer imaš sve. Dobijaš i bez pitanja, jer to je ljubav. Tako izgleda kad te neko voli srcem svim. Razumem da je teško voleti mene. Jer ja sam i jaka i krhka, i puna sam energije i lako padnem. Ja sam hiljadu lica, i hiljadu žena u jednoj. Ja sam nesebična prema tebi. A sebično bih da te imam samo za sebe. Ti si bio nada kad sve je bilo sivo. Verovala sam da možeš podneti ako te zavolim. Ali ti ne znaš šta ćeš sa svom ovom ljubavlju. Razumem. Neću te voleti više rečima, samo srcem. Nećeš znati koliko je suza palo, ni koliko sam puta bila tužna zbog tebe. A onda me neće biti. Nestaće reči. Nećeš čuti moj glas Samo ćeš čuti od drugih jednog dana da sam otišla od tebe. Gde? Pitaćeš. Tamo, reći će ti, gde si je video prvi put. Čeka da je ponovo pronađeš. Jer, nisi video da si  je izgubio, onda kad si je izgubio...


04.07.2015.

Moj čovek iz sna


On spava na mojoj strani kreveta , kad nema me u blizini,

kad ne zaspim u njegovim rukama.

I čeka me pred vratima onda kad kasnim.

Umire od brige kad me ne čuje.

Ali ne priznaje nikome, pa ni sebi.

Sve bi dao da zauvek ostanem. 

Posmatra me dok spavam
jer se plaši da ne odem. Pita se šta sanjam.

Brine da li sam srećna sa njim. I donosi mi nežnost .

Čuva me. I tad je sebičan. Iako znam, meni bi sve dao.

Njemu nije teško da čeka da dođem, da se njemu vratim.

On zna kad nije pored mene da sam tužna, da patim.

Njemu su moje ruke blago, i moj osmeh mu je dar.

On zna koliko vredim. Nikad me ne tretira kao stvar.

Moj čovek iz sna.





01.07.2015.

Ti si hladan



Ti si hladan. A moja koža tako tanana za taj led. Moja osećanja pretopla da bi se sa tobom slagala. Moje oči sjajnije od svetlosti dana. I sve to zbog ljubavi ove koju osećam. Da li osećaš?  Da li čuješ? Lupanje mog srca. Pa onda odjednom muk, samo tren, dok uzmem vazduh.  I onda ubrzano disanje, da napunim pluća. Srce je prepuno tebe, odavno. I nema više mesta u meni koje nije popunjeno tobom. Svuda si. Previše te je. I lediš mi sve, do kostiju. Jer ne umeš, jer ne želiš. Jer ne znam razlog zašto je toliko teško reći prave reči onda kad treba. Tiha sam. Gotovo potpuno nema. A ti najbolje znaš koliko je u meni onoga što želim da kažem. Ali ja ćutim, da ne pravim buku, da ne slomim i taj led, da sve ne nestane. Razum rasuđuje u pravcu topljenja, jer led se topi, zar ne ? A šta ako je čovek od leda? Koje to sunce može da istopi tu santu ? Borim li se uzalud? Ili sam na domak svog cilja? O, reci mi... Samo šapatom, samo pokretom, samo pogledom. Veruj, razumeću. Tako sam pretopla za taj led. A ipak se igram. I želim srcem svim da si tu. Da sam tu. Kad se ohladim sve funkcioniše. Čim mi zatreba vatre ti se pobuniš. O, kako si hladan... a ja preslaba za taj rat. Svuda si po meni, od vrata do stopala hladiš sve što predstavljam. Bunim se. Drhtim. Ali vezana sam onim što je u meni. A ti si u meni. Previše te ima. Previše si hladan. A moja koža tako tanana za taj led...