22.08.2015.

Oblaci koje sami moramo da oteramo

O, kako ne volim ovu prazninu i eho tužnih misli koji se čuje kroz nju! Danas je jedan od onih dana kad me apatija uhvati za ruku i vuče od kreveta do kreveta, iz sobe u sobu i šapuće da je sve izgubljeno. Ali, dobra stvar je što miriše na kraj dana, pada veče. Uskoro ću, po ustaljenom ritmu, da se istuširam, pustim neki film i legnem ranije. Naspavaću se i sutra će svanuti jedno bolje jutro. Mora tako! Iako trenutno vidim sve kao crno i belo, znam da je život najčešće siv. Proklinjem što nema sunca, huškam ga protiv oblaka. Nadam se nekom svetlijem jutru. Oblačim haljinu. Onu lepršavu. Omiljena pesma ispunjava moju sobu, pa moje misli. Biće sve dobro. Sutra, jutro će biti sunčano. Ja ću biti pozitivna i nasmejana. Ostaću dosledna sebi i ni zbog koga neću da se menjam. I kao takva, jedva čekam da dotrčim u nečiji topao zagrljaj. Da me vrti, podiže i golica poljupcima. Čeka me znam. A ja neću da me vidi tužnu. Znamo, sunce svakog jutra izađe. Ali često je u nečijim očima previše oblaka koje moramo sami da oteramo.



Нема коментара:

Постави коментар