05.08.2015.

Svetla da se upale



Samoća ponovo nadolazi. Kao plima. Kao nepozvan gost. Ne govori mi ništa. Samo se sklupča pored mene. Stegne me obema rukama i ćutimo zajedno. Svaki put me iznenadi, pa i sada u šoku, tačku na zidu uporno posmatram. Mesečina prodire kroz prozorsko staklo.Vidim senke na zidu. Pokušavam da oteram samoću. Mislima. Pogledom. Ali noćas je baš uporna. Ustajem iz kreveta i sada obgrljenih kolena sedim na ivici. Pokrivena prekrivačem, a njegova postava kao da čuva sva moja sećanja. Ona me grle. Između nas je veliki kanal vremena. Prošlost. Vuče me svaki put kad krenem napred. I znam, moram polako da koračam. Ali uporno žurim. I nigde ne stižem. Bežim od nje. Ali me saplete  nit samoće kad sunce ode na počinak. Neću da plačem. Mogu bar jednom i pred samom sobom da odigram ulogu  jake  žene. Kao pajac, razmazane  šminke i setnog pogleda, na bini od leda, stojim. Čekam da se upale svetla, da ode.

PHOTO  : Aleksa Talevski Photography

Нема коментара:

Постави коментар