09.08.2015.

Uzalud se nadam

Uzalud se nadam tvom dolasku. U susret meni, bar ovih dana, samo naleti tuge i besa idu. Tako kažu, mora. I nekako izlazim na kraj sa ta dva čudovišta jača od mene. Služim se raznim trikovima da me ne savladaju. Povučem se u sebe pa ih napadnem svim silama. Skupim snagu u obe svoje šake pa na putu do njih sve prospem u vetar. I onda sedim, plačem. Pa opet ustanem, naoružam se osmehom i osvajam neki novi svet. Na meni se ne vidi. Po mom ponašanju se ne oseća nikakva promena. Možda sam malo tiša, mnogo više razmišljam nego što govorim. Češće sam u sobi nego napolju. Teško zaspim. Još teže mi je da se probudim. Ali osim toga, ništa više. Izvan mene tako je lepo, sunce, vedro nebo i miris spokoja. Ne dam se. Ipak, ponekad se nadam tvom dolasku. Ceo taj scenario imam u glavi. Od početka do kraja, tvoj lik, osmeh, pokreti. Realnost me brzo uhvati na tom putu maštanja, i stegne jako svojim obručem istine. Nema. Te. Više. Prolazi još jedan dan bez nas.


Нема коментара:

Постави коментар