10.10.2015.

Ima nešto u tebi čega se plašim

Ima nešto u tebi o čemu ne želim ništa da znam. Način na koji me gledaš. Način na koji me želiš. Držiš me blizu pa me odgurneš miljama daleko, u sekundi. Ne možeš bez mene. A opet, tako ti dobro ide kad nisam tu. Ne znam da li prećutkuješ laž ili istinu. U očima ti je ponos. A kladim se da ti srce zadrhti kad pomisliš da se možda neću javiti. Nikad više.


Nećeš znati da li sam još uvek slaba na tebe. Čak ni to da li glumim da sam jaka. O meni ti neće pričati. Nećeš znati ni šta da ih pitaš. Biću senka. Ima nešto u tebi što me proganja. To što radiš suprotno od onog što govoriš. To što u sebi nosiš tuge i dubine bez dna. To što budiš u meni želju da ti pomognem. Ali kako pomoći nekome ko to ne želi? Na dlanovima su ti još tragovi mojih prstiju. Znam to. I na srcu žig, isti kao moj. Na leđima teret prošlosti. Po tome se prepoznajemo.


A ipak, ima nešto u tebi što nikada neću razumeti. To što gledaš, a ne vidiš. To što ne prepoznaješ, a dodiruješ. Čuješ, a ne osećaš. Grešiš, a ne tražiš oproštaj. Voliš, a ne dolaziš. Najzad, ima nečeg u tebi, nešto čega se plašim. Taj strah je ono što me guši. Plašim se tvoje tvrdoglavosti. Na svakom uglu na kojem je nada, sačeka me i tvoj ponos. Umirem od straha da nam vreme ističe, a ti puštaš ljubav da tek tako prođe pokraj nas...


Нема коментара:

Постави коментар