05.11.2015.

Noćas mesec ima tvoj lik

Sedim na vrhu zgrade i gledam u mesec. Čini se tako blizu, dok pružam ruku ka njemu. Srcem ga osećam tu, tik uz mene. Ali razum mi govori da je jako udaljen. Razum kaže da se ne približavam, jer pašću u ponor pokušavajući da ga dohvatim. Što sam bliže to sam dalje. I svaki pokušaj je uzaludan. I posle svakog od mnogo neuspelih teže mi je. Noćas mesec ima tvoj lik. Tako si nedostižan. I taman kad pomislim da sam ti blizu, ti se odmakneš od mene. Napraviš veliko rastojanje, ohladiš sve ono što mislim da gori među nama. Možda ne čujem dobro i ne vidim najjasnije sve ono što stavljaš pred mene. Vidim ono čega nema, čujem ono što želim da si rekao. Tako si dalek. Stalno žurim ka tebi, da stignem, da držim korak sa tobom. Čitam između redova, donosim zaključke. Zašto ne može jednom sve da bude jednostavno? Zašto ne može jednom da sve ide lako? Ne mogu da rasuđujem pravilno. Pomešani su mi strahovi sa slabostima, pa više nisam tako sigurna već lutam, tražim se ponovo. Pitam se vidi li neko da sedim na ivici krova, sasvim sama. I da li se neko plaši da ću pasti? Jedina si svetla tačka u ovoj noći. Ali ne sijaš meni. I ko zna gde si na rastojanju od mene do iskrenosti... Sanjam te. Često sa tobom u mislima provodim dane. Želim da si ovde. A ne znam čak ni šta bi rekao da vidiš bespomoćnu mene, na korak od kraja, ovde, gde sve je tako blizu, ovde, mnogo daleko od svega. Hladno je. Od magle se više ništa ne vidi. Tako bih rado potrčala u susret tvom toplom zagrljaju. Ali ostajem da sedim, na ivici betona. Nemam nameru da skočim. To mi nije opcija. Samo sam došla po malo volje za životom. Samoj sebi sam najpotrebnija. I najvrednije sam što imam. Želim da mi noćas budeš bliži nego juče. To je sve.
PHOTO by : Pinterest

2 коментара: