31.12.2015.

< 223 >

Podižeš me u visine, pa me  snažno tresneš o pod. Držiš me uvek između. Između vremena, između prostora, između onoga što daješ drugima. Uvek sam na čekanju. Nikad prva. Hraniš ranjenu zver u meni lažnim obećanjima. A onda me držiš gladnu, danima. Mučiš moje telo, i moj duh. Ostavljaš me, pa mi se vraćaš. Ne znaš šta želiš. Ne vidiš svrhu. A opet, opet isto. Vrtiš u krug jedne te iste rečenice. Ni ne počneš da govoriš ja znam šta ćeš reći. Muka mi je ! Odlazi ! I ponesi sa sobom sve ono šta si, sve ono što nisi, sve ono što sam mislila da jesi. I ne okreći se. Ne gledaj me nežno, ne gledaj me tužno. Nećeš videti iste oči, u njima nema sjaja. Ostao je samo plamičak , više da te uplaši nego pruži nadu. Jer, koliko sam ja to jača od tebe kad podnosim sve što radiš? Jer, koliko sam hrabra kad i dalje verujem u bolje sutra? I najzad, koliko sam čovek više od tebe kad ti uprkos svemu opraštam?

PHOTO by : Pinterest 

19.12.2015.

Pismo sebi

Uvek sam pisala drugima. Ili o drugima. Uvek sam brinula o tuđim osećanjima, uvek pokazivala kako se osećam. Večeras, ovo pišem sebi. Sve ove godine sam se trudila da budem najbolja u onome što jesam. Bila sam najbolja prijateljica, i ta moja prijateljska ljubav prerasla je u sestrinsku. Ona je otišla, ne pitajući koliko je praznine ostavila za sobom. Da prođe duplo više godina koliko smo se družile, ne mogu da zaboravim... Oprostila sam joj sve trenutke u kojima nije bila tu a bila je potrebna. Oprostila sam sve što je krila, sve što je prećutala. I način na koji me je izbacila iz svog života, sve joj opraštam. Uvek će me boleti taj deo odrastanja, ali izdržaću. Očigledno, to što mi je bila potrebna više nego ja njoj govori mnogo o tome zašto je otišla. Imala sam jednu ljubav. Najveću na svetu. I niko mi ne može reći da je dovoljno prošlo, da ne treba da se sećam. I niko mi ne može umanjiti sve ono što sam tada osećala. 


I on je nestao. 


Pobudio se sa drugačijim karakterom. Više nije isti. A ja i dalje ponekad danima živim u prošlom vremenu, sve dok me sadašnjost ne ošamari svom jačinom. Jer, vreme prolazi... Oni su krenuli dalje. I ja sam. Ali više ne idemo istim korakom. I ko me pita za sve snove koje sam sanjala? Svi ti planovi koje sam imala sa njima? Niko me ne pita! Ponekad poželim da ne napišem više ni jedan pasus, ni jednu rečenicu, pa čak ni reč. Ponekad poželim da se zatvorim kao staklena kutija, da postanem hladna kao led... Ali to nisam ja! Ja sam ovo. Ja sam iskrena, osećajna i krhka. To ne mogu da promenim, ali učim da kontrolišem. Pišem ovo sebi, da imam na jednom mestu sve ono što me je najviše povredilo, da sve to držim pod kontrolom, ali da sebe oslobodim. Moram da ispunim prazan prostor rečima, i ispraznim mesto u srcu za neke nove ljude i osećanja. Toliko toga sam želela, a ni za šta nisam imala dovoljno vremena. 


Ponekad ne znam da li su svi ti ljudi umrli ili sam možda umrla ja... Ne želim da se sećam. A opet, tako se čvrsto držim za stvari koje su bile i koje se nikada neće vratiti. Držim se za reči, a danas ljudi govore tek da bi nešto rekli. Iskrenost je pod znakom pitanja, sve ostalo takođe. Ja tražim tako malo. Ali čak ni to ne mogu da dobijem od onih koje ni to malo u sebi nemaju... Znam. Moram da budem jaka, i da u ovakvim trenucima  naučim da podignem sebe. Ne mogu uvek to da očekujem od drugih. Pišem ovo sebi. Da zapamtim da nikad ne dajem previše sebe drugima, da uvek budem dosledna sebi. I da nikada više ne dozvolim da mi neko drugi bude važniji od mene same. Od ovog trenutka, od ove sekunde za mene ne postoji ni jedna prepreka. Ako želim da zaboravim, zaboraviću, ako ipak ne mogu, naučiću da živim sa tim. 

PHOTO by : Pinterest 

18.12.2015.

< 221 >

Miris kafe ujutru, a mirišljave sveće pred spavanje. Toplina tvog dodira, mraz u zoru. Šare na prozoru i kapi kiše. Zvuk vetra. Spokoj. Ti na vratima. Tama u sobi. Poljubac u vrat. Ja u tvojoj majici. Nas dvoje na istom jastuku.  Balade za buđenje, ples u kupatilu. Naša želja da imamo psa. Čitam ti knjigu. Gledamo film. Čaj. Miris jabuke i cimeta. Priznanja. Istine. Plač. Bes. Strah. Panika. Zagrljaj. Mir. Obećanja. Šetnja po parku. Moja neobazrivost. Smejanje našim glupostima. Stisak ruke. Poljubac. Pada sneg. Greje sunce. Hladno nam je. Volimo se. Nosiš me. Vrtiš me. Sve se vrti. Grlimo se. Šapućemo. Budimo se, spavamo. Ja verujem samo u one bajke koje sama napišem. 

PHOTO by : Pinterest 

16.12.2015.

< 220 >

Možeš li da gledaš kako drugi oko nas dobijaju decu i smeju se njihovim dečjim glupostima? Možeš li da odeš na sva ta venčanja i budeš iskreno srećan? Možeš li da budeš miran i spokojan, da zaspiš na vreme? Možeš li da me voliš i dalje a da me ne dodirneš? Možeš li da dišeš? Možeš li da sanjaš, da planiraš, da želiš? Možeš li da voliš opet? Možeš li da izdržiš celi život ovako, bez mene, bez sebe, bez nas? Možeš li da se krećeš i dalje, možeš li da zaboravljaš i da pamtiš? Možeš li da ljubiš? Da grliš? Da li si i dalje čovek? Imaš li emocije? Jer ako ne možeš a jesi, zašto ništa ne preduzimaš? Koliko si ti to slab na skali od želim do ne znam kako? Ne želiš, jer da želiš ti bi bio ovde i ja bih pisala o nečemu sasvim drugom. Veruj mi. 

PHOTO by : Pinterest

15.12.2015.

< 219 >

Pišem ti o sebi. Ne štedim reči, ali štedim emocije. Jer ja, ja se nisam rodila onda kad smo se sreli. Iza mene je prošlost. Neke delove nje sam ponela sa sobom, neke na putu do tebe, usput bacila. I da nje nije bilo možda ti se ne bih ni dopala. Možda si prepoznao setu u mojim očima, možda želju da volim. Možda ti se sviđa baš ono što sam prećutala, možda ono u šta više ne verujem. Pišem ti o sebi. Ponekad plačem bez razloga, ponekad tako lako nađem razlog.Često se sećam. Teško zaboravljam. Imena ne pamtim, lica ne pamtim. Samo ono što ostave za sobom.  Moja prošlost ima ime. Ima i prezime. I njeni tragovi i dalje su svuda, po meni, u meni, oko mene. Svakoga dana ustajem borbena, spremna da se suočim sa svim tim. I nemoj pogrešno da shvatiš, ne dotiče me više, ne znači mi više. Samo ožiljci i rane treba da zacele. Pišem ti o sebi. Osetljiva sam. Nametljiva sam. Ulazim u tuđa srca sa namerom da ostanem zauvek. Lako se lomim. Ali me je teško sastaviti. Ti govoriš bez razmišljanja, i pred mene stavljaš sve otrcane fraze ovoga sveta. Ne želim to! Oprezno sa mnom! Gledaj me u oči, dodirni mi srce. Pišem ti o sebi. I ne znam dokle bih mogla ovako, a da ne spomenem razlog mog bola. Verovatno bismo nekako stigli i do toga. Ne želim. Ćuti. Ne pitaj me. Te rane su samo moje. Samo je moj bol. A ja sam tvoja, i samo sam tvoja... Sve dok ih ne diraš. Sve dok ih ostavljaš da zarastu, ne same od sebe, već same, od mene. Jer ja sam jaka kad treba, ali ponekad želim da budem slaba. Samo da se odmorim, da prikupim snagu. A onda, uhvatim ono što me uništava i uništim ga. Ja sam žena, i ratnik i dete, i sve sam. Ti samo biraj reči. Osećanja neka biraju nas. 

PHOTO by : We Heart It 

11.12.2015.

< 218 >

Sva sam rasejana, podeljena i izdeljena. Odvojena i izdvojena. Dišem ali to nisu moja pluća. Živim ali previše se drugi mešaju u moj život. Gledam a ne vidim ispravno, samo iskrivljena realnost u akvarelu. Mutno. Ne verujem, a toliko želim, očajno želim da poverujem... U sve te reči spontane koje izgovaraš. U pogled dubok i svetao. U tople ruke, dodire i zamrzavanje vremena. Ti si jedini kojeg ne pokušavam da promenim a menjaš se zbog mene... 

PHOTO by : We Heart It 

09.12.2015.

< 217 >

Zapisah skoro jednu rečenicu, pa za njom još jednu. " Ponekad pogrešne ljude puštamo u naše živote. Ponekad pogrešne oteramo. " I mislim da nije poenta u tome da su oni pogrešni nego da im svima dajemo podjednake šanse. Jedni pokažu da je pogrešno što su otišli, drugi da je pogrešno što nisu. Nekad je greška u nama, premalo se trudimo ili se previše  trudimo. Ljudi odlaze i dolaze, i osećam se često kao peron stanice. Svaki me sastanak i rastanak dotakne.Želim da neko ostane. Zauvek da ostane. Ne želim da se suočavam sa neželjenim odlascima. I bar jednom neka ostane, kad kažem da to želim. I neka bude dostojan ostanka, neka ne poželi da ode. Hoću da imam nešto za stalno, da se vežem bez straha. Kad svi odu da znam da mi ostaje. Ja sam uvek želela da imam nešto da mi traje, i da, kad se sva svetla ugase to bude nešto ono u šta uvek mogu i smem da verujem.

PHOTO by : Pinterest

06.12.2015.

< 216 >

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim da se  izležavam  kraj tebe.

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim da skuvam nam kafu i da je zajedno pijemo u krevetu.

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim da nosim tvoju košulju i mirišem na tebe.

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim da doručkujemo kasno neko izmišljeno jelo od namirnica iz frižidera.


                  Nedelju ne volim, jer nedeljom volim da gledamo filmove i ljubimo se dugo.

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim kad ćutimo dok se gledamo, dok se grlimo. 

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim kad nosiš me po stanu i smejem se kao dete. 

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim da šetamo kasno popodne po parku i gledamo željno roditelje sa decom. 

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim kad svlačiš me još sa vrata, i ljubiš me svuda.

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim kad zajedno spremamo večeru i pijemo vino.

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim kad zaspim ti na ramenu u dnevnoj sobi.

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim kad odneseš me u krevet i zagrliš me dok spavamo.

Nedelju ne volim, jer nedeljom volim kad smo zajedno.

PHOTOS : Pinterest 

05.12.2015.

< 215 >

Želim da provodim vreme sa tobom, da pričamo, da ti gledam oči.

Želim da vidim kako ti se pomeraju usne.

Želim da primetim promene u tvom disanju kad ti se približim, i osetim kako ti kuca srce.

Na granici sam između patetičnog i romantičnog. 

Borim se sa emocijama i realnošću. I očajno želim da postanu jedno.

Želim da postanem cela  a deo tebe. 


PHOTO by : Pinterest

03.12.2015.

< 214 >

Stavljaš mi ruke oko struka, ljubiš me u usne. I stojimo tako zagrljeni dugo, na sred ulice. Kao da ne postoji ništa sem tog trenutka u kojem srećni zaboravljamo na ceo svet. Mi živimo u našem svetu. Ostali svetovi nas ne zanimaju. Poljubim te u vrat, i probudim u nama neka duboka osećanja. I tako se gledamo dugo tražeći potvrdu onoga što oboje znamo. Svakog puta je tako, oko nas prolaze ljudi, prolazi vreme, a mi zamrznemo deo svemira u kojem smo. Biramo sporedne ulice, jer mi smo glavni. Gledamo nebo, oblake, sunce, mesec. Držimo u blizini sve ono što nas razdvaja, da nam bude na oku. Ali nikada to ne spominjemo. Uvek pričamo o nama, kao da oduvek postojimo. Zaljubljena sam u nas, u sve ono što nam se dešava. Rekli su mi da je tuga najbolja inspiracija. Međutim, ja mislim da si to TI. Ti, i sve ono što budiš u meni dok me gledaš, dodiruješ i ljubiš...

PHOTO : We Heart It 

02.12.2015.

< 213 >

Jutarnja šolja kafe, trag ruža na njoj. Sto pretrpan knjigama i flomasterima raznih boja. Mirišljava sveća, izgužvane beleške. Šibice. Ključ. Sat. Haos. Brufen. Lak za nokte i turpija. I jedan sasvim mali, neobičan komad papira koji pokušava da ispliva. Primećujem ga jer je neobično obojen, i nije ispisan mojim rukopisom. 


" Mislim na tebe čak i kad nisi u blizini. Posebno tada. Ne zaboravi to. " 


  Posebno tada. Ne zaboravljam to. 

PHOTO by : Pinterest

01.12.2015.

< 212 >

Ispod vedrog neba i mape od zvezda, i ispod koraka naših laganih, šuštalo je lišće. Staze bile su mračne, a pogled na grad osvetljen i tih. A mi? Mi smo hodali jedno uz drugo, kao da se znamo od početka. I taj početak, kao da je bio odavno, godinama unazad. Kao da smo se, eto, slučajno sreli ponovo. I kao da su godine prošle od našeg poslednjeg susreta. Ne prepoznajem tvoje telo, ali prepoznajem ti dušu. Oči su ti svetle. Ruke spremne za oslonac,ali razum kaže da te ne poznajem. Pomalo oprezno, gubila sam oprez. Možda si primetio, jer ja jesam...to kako, kad nam se pogledi sretnu ne možemo dugo da izdržimo gledajući se. Zbog varnica između nas? Možda si primetio, kako nas neka sila  približava jedno uz drugo čak i kad se  trudimo da budemo na pristojnoj razdaljini...Zbog želje? Ne mogu te nazvati strancem jer su nam se duše prepoznale. Ponekad čak mislim, sanjala sam. I da sam umislila kako smo gledali drveće u ogledalu jezera. A onda te sretnem kad se najmanje nadam. Pogledi nam se pronađu. Tek tako, prođemo jedno kraj drugog. Dva stranca, nepoznata tek. Ali nešto ostane u tom vazduhu između nas. Ne mogu da prestanem da mislim. Ne znam da li ti misliš. I ne znam da li o istom razmišljamo. Ostali smo nedorečeni, uzalud se borim. Toliko sam tvoja, toliko ti pripadam. Toliko toga želim da ti kažem. Pitanje je samo, želiš li da me saslušaš? 
PHOTO by : We Heart It