31.12.2016.

Dodirnula me je.

Volela je krofne sa cimetom. I često je jurila niz ulicu da ih kupi sveže, onako, sa kafom za poneti u rukama. Na ovaj hladni zimski dan sreo sam je upravo tada. Njen crni kaput prepoznao sam u daljini još, a njen širok osmeh otopio je jedan grumen leda sa mog srca, pa se ta tuga, klizeći niz moje telo, išunjala iz njega neprimetno i izmamila i meni jedan iskreni osmeh. Poželela mi je dobro jutro, a ja sam znao da će biti i dobar dan i dobra nedelja. Njena pozitivna energija širila se krajem kao virus, a ja sam oduvek čini mi se bio slabog imuniteta.

Želela je da doručkujemo zajedno. I mada sam se zahvalio na tom pozivu, otišao sam svojim putem. Nisam imao hrabrosti da uđem u njen svet. Uvek kad odmaknem,pokajem se, jer pomislim da ona možda čeka baš mene da podelimo po koju radost i po koju krofnu. Meni je radost bila kada je vidim kroz staklo, dok uživa u ukusu kafe i svom doručku na putu do posla. Danas se dogodilo nešto drugačije. 

Dodirnula me je.




Iako odavno dodiruje moje srce kad god se sretnemo, danas je dodirnula moju šaku. I ja sam stajao tako beskrajno dugo gledajući u oči te žene koju sam silno želeo a nisam mogao da je imam. Rekla mi je da se javim, a ja sam unapred znao da to neću uraditi. Ne iz straha, ne iz lenjosti, već zato što bih možda pokvario tu sliku koju ona o meni čuva. Čak i kada bi me pozvala da svratim u njen mali stan, znam da bih stajao pred vratima, misleći dugo o tome da li da se vratim ili pokucam.

Ona u mene gleda kao u nadu. Tačno znam kako je to.Isto tako i ja, gledam je i mislim kako bi divno bilo da  žuri meni kada se vraća ulicom u suprotnom smeru. Ali, eto, nikad nisam rekao. Nikad nisam smeo da izgovorim to na glas. Jer, onda bih morao i nešto da preduzmem. To bi se od mene očekivalo, a ja ne volim kad se od mene očekuje. 

Možda je htela da mi kaže nešto,milo i nežno kakva je i sama ali ja sam skrenuo pogled, otrgao ruku, sav poremećen i zbunjen. A onda sam se pokajao i okrenuo se, ali vrata pekare otvorio je neki drugi čovek, pridržao kaput, privukao stolicu. Za mene je ona samo propuštena šansa, nešto što nikad nisam hteo da unovčim jer nema cenu. I možda bih ja mogao više i bolje da je volim,ali njoj nisu bile potrebne reči. Njoj sam bio potreban ja.

30.12.2016.

O njoj / About her : Part III



Njeno srce, iako veliko, nikada nije popunjavala olako. Ja sam ušao unutra sasvim slučajno. To je bio veći šok za mene nego za nju. Ona je navikla da poklanja. Ja nisam navikao da dobijam. Slušao sam je dok govori, gledao kako se ponaša, osećao je pod prstima. I nikada nisam bio potpuno siguran da li je stvarna.


Podržala me je na putu do ostvarenja mog sna. Sada sam tu gde jesam zahvaljujući njoj. Ne zato što je ona tako htela. Ne zato što sam ja to tako hteo. Već zato što to ljubav radi od vas, čini vas boljim, srećnijim i uspešnijim. Posvetila mi je vreme, a ja sam njoj poklonio večnost. Večno ću ostati zahvalan, večno zaljubljen i večno srećan. Crne rupe više nisu rupe bez dna, moja duša je ispunjena i bez šupljina. Nisam mislio da ću nekada pisati o njoj. Mada, uvek me je hrabrila da pišem. A bolja je u tome od mene. Hvalila je moje tekstove, savetovala me, i čitala ono što napišem. Bila mi je sve. I prijatelj i žena.


Ne znam, ima li smisla ovo do sada što sam napisao? Uhvatim sebe da pišem u prošlom pa u sadašnjem vremenu. Ali sve ono što je bilo i sada je. Ne brinite. Ostala je uz mene. Nisam je povredio. I sve što pišem, pišem za neka buduća vremena u kojima će se možda još jedna žena pronaći u mojim rečima. Mada, iskren da budem, čisto sumnjam u to. Jer, ova moja, devojka i žena, postoji samo u jednom primerku.






Najviše sam voleo kad bi se umiljavala kao dete. Mada, uvek sam mislio da me takve žene nerviraju. Žene pekmezi. Ona je u svemu bila umerena, pa i u tome. Volela je kao dete, ljubila se kao žena. U njoj su uvek bile dve, tri strane. Pokazivala bi onu stranu koju pobudite u njoj. Kada sam to shvatio počeo sam to da iskorišćavam. Igrao sam ponekad i na kartu sažaljenja. Znam, to je podlo. Ne opravdavam se, ali želeo sam da mi poklanja pažnju više nego ostalim ljudima. Mada, uvek je balansirala, uvek kada je vagala odlučila bi da bude na mojoj strani. Sviđalo mi se da mi neko bude tako posvećen. Bio sam ponekad strašno razmaženo derište da bi u njoj pobudio brigu za mene. Glumio sam često i jakog muškarca da bih joj pokazao da može da mi veruje. Užasno sam se plašio da ne ode od mene, da ne prepozna u meni nešto od čega će pobeći. Ostala je uz mene. I to nije najveći njen uspeh već to što je učinila da to smatram svojim uspehom.



I, eto, ja opet pišem u prošlom vremenu. Zbunjujem vas. To je zato što se plašim da će možda kada se probudi biti potpuno drugačija i ja ću shvatiti da sam je izmislio. Onda bi stvarno mogli da me nazovu genijem jer stvoriti jednu ovakvu ženu zaista je genijalno. Mada, ne bih želeo da budem genije. Samo da ostanem njen.






Jednom je pričala o tome kako želi da ima malog mene. I šalila se ponavljajući iznova i iznova kako će to biti razmaženo derište kao što sam i ja. Da će biti manipulator i da će uvek igrati na kartu njene ljubavi. Ponekad bih prećutao. Ponekad bih rekao da to nije istina. Bojao sam se da postanem otac. Smatrao sam sebe isuviše mladim, isuviše nezrelim. Sad znam, to će me učiniti odraslim. Život vas za mnoge stvari ne pita jeste li spremni, samo se dese. Tresnu vas po tintari pa ne znate gde se nalazite. Vi odlučujete da li se prilagođavate ili se borite. Nekad je bolja opcija jedno a nekada drugo. Sami morate da procenite. Nisam želeo da imam dete. Nisam želeo da razmišljam o tome. A onda smo u jesen, šetali parkom.


Kada sam je video ozarenu dok posmatra sve te bebe i decu oko nas nisam mogao a da se ne zamislim. Samo da ste joj videli oči! Par puta mi se učinilo da bi mogla da zaplače svakog trenutka. Beznadežno romantična. Uvek bi ispustila uzdah oduševljenja kada bi se neki od malih dečaka zatrčao ka njoj. Bebe su je volele. I ja sam tog dana shvatio koliko je volim. Stalno mi je ponavljala da se porodica planira i da želi da rodi bebu u pripremljen svet za nju. Znao sam na šta je mislila. I znao sam da mi to govori da me ne uplaši. Nije želela sve to odmah, sada. Ja nisam bio siguran želim li to uopšte.



Nove odgovornosti, nove obaveze, novi problemi. Ja sam to gledao tako. Novi razlozi za sreću, novi planovi, nova radosna jutra. Tako je to videla ona. Oboje smo bili u pravu. Ali opet, nisam se izjašnjavao. Moja ćutanje je razumela odlično, pa me nije nikada ni pitala šta mislim o tome. Čekala je da joj kažem sam. Ko ju je naučio da čeka?


Jesu li to bili oni pre mene? Ili život sam po sebi? Da li se promenila zbog mene ili sam je ja promenio? Šta je još želela od života a plašila se da mi kaže?



Na početku naše veze bio sam pomalo hladan. Nije me krivila. Uvek mi je davala vremena, uvek sam imao prostora. Dozirala je sve pa i vreme koje smo provodili zajedno. Prilagođavala se meni. Rekao sam da se ja ne bih nikad prilagođavao. A njen pogled je želeo da mi dokaže da će se baš to i desiti. Ostao sam svoj, ali oblikovan po njenom nahođenju. Uzajamno smo se bodrili da postanemo bolji. Radili smo na tome da uspemo a ne da pokušamo samo. Ona je bila hrabra, ja lud. Nekad obrnuto. Nekad smo gledali u zvezde nekad smo goreli u strastima. Sa njom sam mogao da budem i dečak i muškarac. Obojicu je volela u meni. Tom muškarcu je želela da bude supruga a tog dečaka priželjkivala da mi podari.



29.12.2016.

O njoj / About her : Part II



„Voliš li me?“ Čekao sam pravi trenutak. Ali i žurilo mi se. Rekla je: „Nemoj da mi kažeš tek da mi kažeš, reci mi ako si siguran u to. Samo ako si siguran u to.“ 

Bio sam siguran. Ipak sam čekao. Znao sam da je želela da joj to bude saopšteno u savršenom trenutku, na savršen način. Znao sam da su joj ranije to govorili olako, i tek da kažu. Uzeo sam je za ruku, i odveo u najmračniji deo parka. Bože, koliko mi je verovala! To je davalo svemu veću vrednost ali i odgovornost. Njeno srce bilo je u mojim rukama, a ja trapav za nova osećanja. 

Spustio sam svoju jaknu na zemlju. I dugo smo sedeli tako. Bilo je toplo. Bilo je vedro. Setio sam se kako mi je prethodnih noći govorila o sazvežđima, romantična, beskrajno kao svemir. Pošao sam da je poljubim, da učinim trenutak važnim. Uzeo sam njenu ruku, i spustio je da legne kraj mene. A onda sam naše ruke podigao visoko ka nebu. Nisam joj pokazao sazvežđe, ona ga je pokazala meni. Ja sam samo rekao da je volim. 



O njoj nikad nisam pisao pesme. Ni stih. Da jesam, uvek bi falilo reči, a ja nisam želeo da mi ništa fali. To bi značilo da fali ceo svet. Ja više drugi nisam imao niti sam želeo da ga gradim. Ne bez nje. Nikad joj nisam napisao pesmu. Reči bi nestajale, gubile se kad dune vetar ili padne kiša. Ona je tražila znak pažnje, a ne dokaz. Voleo sam je kao pesnik. To joj je bilo dovoljno. 

Sebično sam čuvao naše sate. U početku strah je bio jedino što sam osećao. Mislio sam shvatiće kakav sam čovek, crn i rastužen, i pobeći će. Ali, zar nije i ona bila takva? Crna i tužna. Možda je imala malo više volje od mene, i verovala je u pravo. Za mene je sve bilo lažno sem nje. Njen osmeh, kada sam ga prvi put video, bio je najiskreniji na svetu. Kao dečiji, znate. Samo lepši. Jer pripada njoj a sada i meni. Kada ga ne bi bilo, i mene ne bi bilo. Bio bih slomljen, bio bih nejasan i sebi i drugima. Nekada nisam znao razlog, nekada me nije ni zanimao. Samo sam hteo da nestane uzrok. Grlio bih je dugo, najnežnije što sam mogao. Nekad bi pomoglo, nekada ne. Ali uvek bi se nasmešila. Uvek kao prvi put. 

O njoj nikada neću pisati pesme. Jer ne želim da mi fali. Ni reč. Ni ona.



Njeno nago telo uvek sam ljubio oprezno. Oprostite, ali njeno telo je nešto najlepše što sam video i dodirnuo. Nežno. Ženstveno. Neukaljano. Čisto. Na njenom telu nije bilo otisaka drugih prstiju, samo mojih. Zamislite tu sreću, tu moju opčinjenost njome. Prvi sam kročio na to tlo. Ali sam uvek sa oprezom po njemu koračao. Jagodicama prstiju, ovlaš usnama. Tiho, da ne probudim zver u njoj. A ako bi se ta zver i probudila, pokazivala mi je horizonte koje pre nikada nisam dotakao. Sa njom je nebo blizu, a sve ostalo je daleko. Moja i ničija. I srcem, i telom i dušom. Klonulu bih je uvek ljubuo svuda, a najviše po ramenima i grudima, da je osnažim. U vrtlozima strasti često sam je ljubio u ruku, u prste šake, da se oseti posebnom. Nikada da ne pomisli da je gledam samo kroz ram požude. Mada, uvek sam je bio i žedan i gladan. Uvek je bila izvor svega lepog u meni. Trošio sam se da joj udovoljim a skupljao snagu da nastavim da živim ovaj život, koji je sa druge strane vrata, bio uvek običan. 

Često sam je posmatrao dok leži, dok sedi, dok gleda televiziju ili se smeje nekome sa strane u neobaveznom razgovoru. Sve je radila čisto i srcem. Ako biste bili slabi, ona bi vas ojačala. Ugradila bi u vas jedan stub samopouzdanja i malo ljubavi otrgla iz svojih grudi samo da vam pokloni. To možda ne bi rešilo vaše probleme. Ali bi popunilo vaše praznine. Njen princip rada je bio jednostavan, širiti ljubav u ogromnim količinama. Svima se smešila. Sve je tešila. Grlila bi dugo a kratko zadržavala dah između pokušaja da pomogne. Osećao sam se moćnije kada je bila pored mene. Jednom sam rukom mogao da držim mač, samo ako bi ona njenu šaku držala u mojoj drugoj ruci. 

Dok ovo pišem, kasna je noć. Sutra treba ustati rano, moj posao je odgovoran. I ne uključuje samo voleti nju, bezgranično. Uključuje i druge ljude, sve one kojima je potrebna pomoć. Ona me je naučila, voleti možeš ili ne možeš. Ali ako voliš, ako stvarno voliš, to je nesebičan čin ljubavi. Plašim se da je ne probudi tipkanje o tastaturu, svetlo ili moja senka koja luta od ekrana do njenog jastuka. Ali ona spava. 



Jednom je tražila da joj napišem pesmu. Rekao sam da hoću, ali da ne umem. Mnoge stvari sam hteo da uradim za nju, ali nisam umeo.

28.12.2016.

O njoj / About her : Part I

Sreo sam je namerno, upoznao slučajno. Drugačije ne bih ni želeo. Tlo je dodirivala stopalima a osmehom sve ljude u njenoj blizini. Mene je dodirnula srcem. Hrabra i snažna. Nežna i romantična. 

Znam, sigurno mislite da sam je izmislio. Ali nisam, zaista nisam. Ona postoji. I moja je. Verujte mi na reč iako o njoj retko govorim a često mislim. Jer, ona vam zaposedne misli, ispuni sve šupljine u vama. Ispuni vas srećom, beskrajnom srećom. I ćuti. Čeka da u njoj probudite ženu. Čeka pravu priliku da vas potpuno obuzme. Vi mislite da se ona predaje vama, ali u tom trenutku neminovno je da vi pripadate njoj. Potpuno. 

Padala je kiša, a njena senka prišla mi je tiho. Neću vam govoriti o onome od pre, o meni od pre. Neću ni spomenuti to kako je došlo do našeg susreta. To nije važno. Važno je ono posle. Važno je ono sa njom. I ono o njoj. 

Kiša je stala.

Kasnila je. U meni se budio bes jer ne volim da čekam. Bilo je to par minuta, beznačajnih. Setio sam se svih izgubljenih minuta u mom životu. Često sam čekao. Ljude, prilike, jutra. A uvek sam. Sam kao vuk. Video sam u daljini žensku priliku, nesigurnog hoda. Bojala se. Namirisao sam strah na kragni njenog kaputa. Pružila je ruku, izvinila se zato što kasni. Merio sam je u sebi. Njenu visinu i težinu. Svidela mi se fizički jako. Ali nisam ni slutio da je i iznutra možda još i lepša. Smešila se, a kasnije sam otkrio da se tako smeje kada je nervozna. Govorila je o prošlosti, kao da me koristi da olakša sebi. Mada, nimalo se nisam osetio iskorišćenim. Slušao sam pažljivo, u svakoj rečenici tražio skrivena značenja. Otkrio sam samo znakove iskrenosti. Ona ja sva bila moje najveće otkriće. Kako neko sa toliko tuge u sebi može da ima toliko lep osmeh? 

Njene rane bile su sveže. I gomilale su se jedna na drugu mesecima. Nisam je pitao. Sama se otvarala preda mnom. Mislio sam da je hladna, a otkrio najtoplije oči na svetu. Znam, i dalje mislite da ne postoji. I dalje ne verujete mojim rečima. Ali ništa sem toga od mene nećete dobiti. Verovatno mislite da je volim. Ali ja samo pišem o njoj. 

Rekla je da je u njenom životu postojao jedan manipulator. Ubedio je da je ono što joj treba. A onda srušio njene snove. Nije ona bila naivna. Bila je prevarena. To nije isto. Verovala je. To nije naivno, to je hrabro. Hteo sam da mi priča o tome kakva je sada. Ali rekla je da ne zna. Znala je samo da su joj dani neprestana borba između onoga što je bila i onoga kakva želi da bude. I ranjena ostala je dosledna sebi. Nije odustala. Za sobom je ostavila sve, i pošla je za mnom. Ja nisam bio siguran kuda je vodim. Ni moji putevi nisu idealni. Mada, cilj mi je bio dobar, iskren i pošten. Hteo sam da je zavolim. I da ona mene zavoli. 

Pomalo me je plašila količina ljubavi koju nosi u sebi. Hoću li ikada moći da joj vratim istom merom? Voleo bih da pokušam. Voleo bih da uspem. 

Hodali smo ka parku. Primetio sam da je to što je došla bilo na napor. Nisam je krivio. Morala je da veruje ponovo. Hteo sam da veruje meni. Gledala je u meni kao u spas.

Bila je krhka i nežna, plašio sam se da je dodirnem. Trebalo je dati joj znak, uveriti je da je učinila pravu stvar time što je bila tu. Spustio sam ruku na njeno rame. Nije to očekivala. Prstima je dotakla moju šaku. Taj dodir neću zaboraviti. Poverovala je. A njen pogled, šapnuo je u moje oči da je ne izneverim. Od tada to je bila moja misija. Ne izneveriti njene oči.

Prošli su sati, a mi smo prepoznali jedno drugo u oblačnoj noći. Dugo sam je grlio, želeći da ublažim sve njene bolove. Osećao sam da je umorna od borbe, ali na njenom licu to nisam video. Stajala je kraj mene hrabra. Mada, uvek je bila hrabra. I nežna. 

Ne znam. U njoj kao da su bile dve. Jedna da se bori protiv svih. Jedna da se bori protiv nje same. Moj ratnik. Moja žena. Bez nje više nisam mogao, a sa njom sam gledao dalje, mislio brže, mogao više. 

Na njene usne spustio sam poljubac. Bila je noć. Bilo je kasno. A ipak, bilo je pravo vreme za početak. 

Vi sigurno sada mislite da je volim. Ne, ne volim je. Ja samo pišem o njoj. I u pravu ste ako mi ne verujete. 


Prošli su meseci od tada, a ona je i dalje moja. Nije bilo lako ubediti je da sam pravi čovek za nju. Bilo je puno prepreka koje smo zajedno preskakali. Nekad je ona vukla konce, nekad sam ja nosio teret na svojim leđima. Delili smo se, da bismo ostali zajedno. Toliko snage u jednoj ženi nikada nisam video pre! Borila se za našu ljubav kao lavica. I i dalje ponekad vidim to grebanje noktima i hrabro urlanje na strah i probleme. Bio sam tako hirovit. Menjao sam planove u zadnji čas, sto puta na dan menjao želje. Video sam svoju budućnost na jedan način a zatim na nova tri ili četiri načina. Umarala se. Ali o tome nije govorila. Jednom, za ovih šest meseci, rekla je da ne može više. Pitao sam se, obično noću pred spavanje, šta ću ako ode od mene? 

Bio bih nestrpljiv pa bih u sred noći poslao porukom ono što bi želela da pročita. Hranio sam je. I dobro sam znao šta će zadovoljiti njen apetit. Volela je slatko. Volela je slano. Ali je često bila ljuta. I gorka. Na moju sreću, to bi kratko trajalo. Radovala mi se kao dete, i to sam vešto koristio. Ne da je povredim, već da je nagradim. Davao sam joj ono što želi, zabavljalo me je to. A onda sam počeo da osećam nešto drugo. Nije mi više bilo zabavno kad se naljuti na mene. Osećao sam strah. 

Naučila me je da pratim svoje snove. Jer, ona je verovala u nemoguće, a ja sam verovao njoj. Iako se trudila da me prati na mom putu uspevala je samo zato što nam je cilj bio isti. Moje načine nije razumela. Slepo mi je verovala. Bila je moja sen. Verovala je da je ona ta koja se menja. I nije bila svesna koliko me je promenila. 

Postao sam bolji. I čovek. I prijatelj, brat, sin... U svemu sam bio bolji. Na fakultetu, kod kuće, u društvu. Rekao sam joj da ne želim da se menjam ni zbog koga. Učinila je da pogazim svoje reči. Bila je moćna. A najlepše od svega bilo je to što svoje moći nije bila svesna. Imala me je u šaci. Ali nije me navodila da činim greške. Ispravljala me je. Postao sam ispravan. Po njenoj meri. Osećajan i nežan, slab na nju a jak zbog nas. I hvala joj. Da nije bila uporna i dalje bih bio tamo gde nisam bio srećan. I ne bih znao da postoji ovaj svet. Njen svet. Naš svet. Neki drugi svet u kojem sam bio unapređeniji ja. Neki novi ja koji mi se više sviđa od prošlog mene. Njen ja. 

I kao takav, uanpređen i bolji zavoleo sam je jako brzo. Slutila je. Ali se plašila da me pita. Mada sam u svakom njenom pogledu, kad nastupi par minuta tišine, video to pitanje.

16.12.2016.

Voli me.


Kad na duši predugo stoji praznina vremenom zaraste u ožiljak. Pa onda kad neko novi pokuša da nas dodirne pod prstima oseti zakržljala i davno izgubljena osećanja. Kada si prišao prvi put moje oči su govorile a moje usne prećutale istu stvar. Držala sam te za ruku, u tišini. Nekad molećivo gledala. Ponekad šaputala da sam umorna. Ali uvek bi poenta bila ista. Jednostavne reči sa težinom. Voli me. 


Sada znam, da nisi dobro slušao. Ili pak nisi razumeo suštinu. Voleti je jedno a govoriti da voliš nešto sasvim drugo. Da li tvoje neiskustvo ili tvoja neizainteresovanost doveli su do toga da poželim da odem. Sve češće se ta misao vrzma po mojoj glavi. Nije problem otići ali...kuda? Opet u naručje nekog drugog ili u samoću hladnu i tihu, da slomi i ovo malo što je pozitivnog ostalo od mene? Neću te moliti da se boriš za nas. Rekla sam šta očekujem od tebe još davno. Sve ono što nisi slušao a trebao si da čuješ pogodiće te gde te najviše boli. U ponos.



Svim ulicama kojima smo hodali jedno pored drugog, zagrljeni i srećni odzvanjaće moje reči. A ti ćeš hodati sam, ušuškan u tugu kad ode i ovaj mali deo mene kojem je stalo do nas. Shvataćeš malo po malo sve propuste u svom ponašanju, ugrišćeš se za jezik zbog svake pogrešne reči. Za sve stvari koje sam tražila od tebe kajaćeš se što bar nisi pokušao. I sanjaćeš na svim zvezdama napisano, jedino što sam zaista od tebe želela. VOLI ME. 

13.12.2016.

Klasična Romantična na BLOGER FEST- u !

Kada sam pre tri godine napravila blog, mislila sam da će me ljubav prema blogovanju držati par meseci. Sada, kad se osvrnem unazad, i pogledam broj svojih objava, mogu da čestitam sebi na upornosti i istrajnosti. Prošla sam jako dug put, od formiranja logoa, preko izgleda bloga do promovisanja svojih tekstova. Nailazila sam na osude, na kritikovanja, na reči poput toga da ono o čemu ja pišem nije popularno, da je bolje da sam se okrenula ka modi... Hmmm, nisam odustajala.



Neizmerno mi je drago zbog toga, jer je došlo vreme za sve nas uporne i hrabre! 

BLOGER FEST nam stiže, i svako od nas dobiće svojih 5 minuta ! 


12.12.2016.

Emerald Chat !


Ever wanted to meet new people? Maybe make new friends or something more? 
Ever wished there was a tool online made to help you meet people easily in a safe environment? 




Emerald Chat is an easy to use social media platform for those who would like to meet new people, for free! Whether looking for friends, someone to talk to or potentially even relationships, Emerald has you covered. 

You can start a new one-on-one chat to meet someone completely new, and there are also group chats which are often lively. Emerald has a fantastic growing community with some really great people. Similar to sites like Omegle that match people together, Emerald is different in that:  it is moderated, with moderators who ensure the site is clean and a safe place to meet friendly people.

There's thousands of people to meet already signed up.

                               So why not try it out? Sign up free today here: www.emeraldchat.com 



When you've signed up you can add me on my Emerald account by going to http://www.emeraldchat.com/users/27280 



I'm very pleased that young people like the team EmeraldChat, creative and positive, managed to make online chat where people feel like at home. 



I am very happy to be part of it. 

I hope you will  like this new online chat, you must try!

Please feel free to contact me at EmraldChat   :)  

  






10.12.2016.

Bez tebe

Mogla bih ja bez tebe. 
Ali to nikad ne bih izabrala. 


Mogla bih bez tvojih očiju, plavih i sjajnih. 
Ali druge oči me ne bi gledale isto. 

Mogla bih bez tvog osmeha iskrenog i čistog. 
Ali ne bih na drugi osmeh reagovala osmehom.

Mogla bih bez tvojih usana i zagrljaja, i svega tvog.
Ali ne bih poželela više ono što nisi ti.


Mogla bih da me ne držiš za ruku. 
Ali ne bih nikome više pružila svoju šaku.

Mogla bih da se nadam drugom zagrljaju.
Ali ni u jednom ne bih bila srećna.

Mogla bih ja bez tebe.
Ali nikad to ne bih izabrala.

Mogla bih da se budim sama.
Ali moja jutra ne bi bila više ista.

Mogla bih da sanjam snove u kojima ti nisi.
Ali na javi bih bila usamljena.

Mogla bih da odem prva.
Ali nemam potrebu, ne vidim smisao.


Mogla bih da te pustim da odeš.
Ali snaga nije uvek u dizanju ruku.


Mogla bih ja bez tebe.
Ali ne znam kako bi se ti snašao u tome.

Mogla bih ja bez tebe.
Ali ne znam da li bi me ti voleo takvu,
 kakva bih bila, bez tebe.











09.12.2016.

S.O.S for LOVE problems

" Zašto tvoj blog ne bi postao interaktivan? Uključi ljude, neka i oni kažu šta imaju! " 


Hmmm, dobra ideja! Zato sam otvorila poseban email samo za to. Ukoliko imate problem, nedoumicu, ili prosto želite da se izjadate, tu sam! Možda mogu da vam pomognem. Nemam diplomu, ali možda iz mog iskustva izvučem nešto i uštedim vam vreme. Znate, ja prva mislim da ljubav nije šablon koji se svima isto dešava. Ali ponekad prođemo kroz iste stvari u životu. Ako vam treba podrška, savet ili prijateljica da proćaskate, javite mi se! 


Podelite sa mnom vašu priču, vaš problem ili vaše iskustvo. Potrudiću se da odgovorim svakome, da dođemo zajedno do rešenja, da se družimo i zabavimo. 


Ukoliko pak, želite da napišete vašu ljubavnu priču, znate da ja volim da čitam! A ako mi se neka posebno svidi, objaviću je ! 




Čitamo se, 


xoxoxo 

08.12.2016.

Idi bez mene.

Čula sam te noćas iako sam se pravila da spavam. Znam da te nešto izjeda iznutra. Neki nemir, strah. Ustajao si često i dugo stajao kraj prozora. Čula sam tvoje korake po sobi, osetila kada bi se ponovo vraćao u krevet. Volela bih da mi možeš reći. Zajedno sa tobom pokušala bih da nađem rešenje. Ako ništa drugo besane noći ne bi provodio sam. Ovako, ne mogu ni ja da spavam jer me muči šta je u tvojoj glavi. Pomozi mi da ti pomognem. 

Osećam tvoj nemir svaki put kad te zagrlim. Tvoj zagrljaj nije više moja sigurna luka, nešto se ruši, nešto se raspada. Ja ne znam šta je to, pa se delići u meni koje mesecima spajam rasparčavaju, jedan po jedan. Boli. A ne znam šta boli tačno. Ne znam, a možda bi kada bih znala uspela da spasem naš brod.

Rekao si da te pustim, pa zajedno ćutimo dugo. Sedim pored tebe i naslanjam glavu na tvoje rame. I iako me grliš i ljubiš u čelo, znam da se sprema nešto. Ne osećam ni ja više mir. Ne osećam se sigurno. Poželim često da pobegnem pre nego što izgovoriš ono što slutim. Ali se onda setim da bi to totalno bilo kukavički. A ja nisam gadila nas mesecima da bih tek tako odustala..

Disanje ti je sve čudnije, iz dana  u dan. Kao da se boriš sa nekim demonima unutar tvojih pluća. Posmatram te dok spavaš. Tebe je savladao umor, a mene budnom drže neka pitanja. A onda se budim negde oko podne, sa glavoboljom i još umornija i shvatam da te nema pored mene. Obuzme me panika, pa onda krećem u plač, jer ne znam šta se dešava. Zamišljam scenu u kojoj samo pronađem tvoju poruku da si morao da ideš, možda neko izvini ili žao mi je. A onda čujem mašinicu za brijanje u kupatilu, fen za kosu i tvoj glas. I sve se čini da se vratilo na staro. Opet smo to  naizgled mi. 

Spremaš se za neki put, jer vidim i kofer pored ulaznih vrata. Zar si stvarno mislio da se izvučeš iz našeg stana tek tako i da te neću čuti? U neverici kucam na vrata od kupatila, navodno te požurujem. Otvaraš mi sa osmehom, i zbunim se. A onda mi kažeš da požurim, da nemamo vremena i da idemo odavde, da moram da se spakujem.


 Gde? Zašto? Reci mi pobogu o čemu se radi ? 


Vodim te odavde. Bićemo srećni.


Ne idem ja nigde. I ovde možemo biti srećni. 


Ali ja nisam ovde srećan. 


Onda idi. 


Bez tebe ?


Bez mene.


Ali zašto?


Zato što ne mogu u jedan kofer da spakujem sve ono što imamo ovde. 










07.12.2016.

Problem sa navikama

Sanjao sam te noćas. Otišla si od mene i svu svoju ljubav ponela sa sobom. Bio sam zatečen, iznenadjen, malo je reći da to nisam očekivao. Ali kad se dogodilo, shvatio sam. Nisam bio tu kad je trebalo, nisam te dovoljno slušao, nisam primećivao. Za mene, naša veza bila je savršena. A tebi je toliko toga falilo. 


Prvo, sve te poruke i propušteni pozivi na koje nisam odgovarao. Pravdao sam se obavezama i nedostatkom vremena. U stvari, zaboravljao sam, grešio sam, a nedostajao sam. Nisam primećivao. Mislio sam samo na sebe.  Sad znam. 


Drugo, bio sam jako sebičan. Nisam poštovao tvoje vreme. Brinula si, pomagala si i savetovala me. Žalio sam se, a tebe nisam slušao. Tražila si da ti kažem kako će biti sve u redu, a mogao sam da otklonim razlog tvoje brige. Nisam mario. Nije mi palo na pamet. Mislio sam jaka si i možeš ti to sama. Loše sam mislio.


Treće, sve te noći koje sam provodio svuda samo ne sa tobom. Izgubljeni sati u danu, pogrešne reči, koraci. Umesto odgovora izgovori. Govorio sam ti da si naporna, da me ne razumeš. Sve si znala. Htela si samo da to čuješ od mene. 


Nisam očekivao da odeš, ali to je jedino logično sada. Ko bi još ostao pored mene a da ne bude sa mnom? I ja bih sada, da mogu, pobegao od samoga sebe. Šta god da kažem ti ne bi verovala, i imala bi puno pravo na to. Ko bi verovao onome ko radije prećuti? 


I da bude još gore, pustio sam te da odeš i da zatvoriš vrata za sobom praveći se da spavam. A znao sam, kada odeš, da se nećeš više vratiti. Ti si od onih koji pružaju sto šansi ali ne i sto prvu. Znao sam, a sad ne znam jesam li sve to radio sa namerom da odeš od mene ili sa namerom da pobegnem od sebe, takvog kakav sam bio kraj tebe, zadovoljan, srećan i jednostavan. Nisam navikao na to. 


Generalno imam problem sa navikama. I dobrim i lošim. 




05.12.2016.

Čekajte.

Za sreću je potrebno jako malo. Shvatila sam to još ranije, mnogo ranije, kad je mama ostajala do kasno na poslu, a tata se trudio da nam nadoknadi praveći večeru, da nas i dalje drži okupljene za stolom. Bila sam mala, nisam shvatala. Tako je moralo. I ako mi se nije sviđalo, moralo je. Nisam bila ljuta, samo tužna. Ali kad god bi se mama pojavila na vratima sreća bi ispunila sve. Sad znam, da je ljutnja bolje stanje, ali tuga je zdravija. Zaboli, isplačeš se, pa nastaviš dalje. Ljutnja ume da pusti korenje, da se učvrsti. Onda guši, davi, steže. 


Kasnije, opet me je bolelo odsustvo nekih ljudi. I danas me boli. Ali sad znam da je možda tako bolje. Živim sa tim, i cenim ljude koji znajući mene ostaju. Ostaju da delimo ljubav, da delimo prijateljstvo, da delimo dobre i loše dane.



Ovo je jedan dobar dan. Nisu svi tu pored mene. Zbog nekih mi je drago, a zbog nekih i danas mogu da zaplačem. Knedlu u grlu već osećam, pa ću skratiti ovaj tekst... Htela sam vam reći da volite one ljude koji su tu. A da poštujete one koji više nisu tu. Nisu nam potrebni ljudi, već ljubav koju nam daju. Neki su nezamenljivi. A opet, neki će umeti bolje da nas vole. 



Čekajte. "Strpljen - spašen" . Ni meni se ne sviđa ali mora tako.  






04.12.2016.

Previše ćutim.

Ovih dana previše ćutim. Malo sam ja, a malo sam neko drugi. U glavi imam mnogo toga, prepliću se nove odluke i želje. Nije to zbog Nove Godine. To je zbog nove mene. Teško priznajem sebi da nisam ono što sam bila, sad u meni ima neke druge mene. Ona je hrabra, ona je jaka. Ali je i nežna i slaba. Sad sam podeljena ličnost. Ali sam više nova nego stara. Ova nova me gura da izađem napolje, da joj ustupim prostor, kaže disala bi malo. Plašim je se. Tako je tiha. Kove neki plan, sprema mi se nešto.



Ova nova bi da budeš tu, da je grliš. Nekako je sva nepotpuna bez tebe. Stara bi digla nos i odavno otišla bez traga. Nikakvo objašnjenje ne bi dobio. A opet, i ova nova tako je ponosna. Ne moli te. A želi, o kako mnogo toga želi sa tobom...


Ćutim. Previše ćutim. Prelazim preko nečega preko čega ne bih nikada pre. Nije to zbog tebe već zbog nove mene, koja misli da si vredan toga. Nije da ne vidim. Nije da ne primećujem. Samo, eto, ćutim. Sakrila sam se pa iz prikrajka razmišljam već danima.



Jel si ti pravi? Ili ja želim da budeš pravi? Jel me voliš iskreno ? Ili ja nešto previđam? Ne sumnjam. Nije to u pitanju. Samo ne znam, eto, ništa ovih dana ne znam. Sve mi je nekako na staklenim nogama. Ja bih nešto stabilno. Ne znam, ovih dana ništa ne znam. Pa zato ćutim. Čekam. Možda se stvari poprave, možda progledam. 


To što nešto ne tražim ne znači da mi ne treba. Samo čekam da vidim da li ćeš mi ti to dati. 

27.11.2016.

Oprostite, malo bih da dišem!



Uhvatila sam sebe kako brinem. Ponovo. 


Sunčan je dan, miriše na zimu, mada je toplo i ide mi se na more. A ja brinem. I to već prelazi u naviku. Ne želim da imam loše navike. Mislila sam da je kao kad imaš savest. I dobro je kad je imaš pa te grize ponekad noću kad nemaš pametnijeg posla nego da zuriš u plafon. Ali ovo nije dobro. Brinem o sebi, o drugima, o klimatksim promenama, kada će sneg, hoće li padati kiša, da li ću imati dovoljno vremena, dovoljno novaca. 


I iskreno da vam kažem, smučilo mi se.


Neka svako na sebe preuzme svoj deo. A kako će sa tim da se nosi, ne želim da razmišljam. Jer kad razmišljam, ja mnogo razmišljam, pa dođem do nekog krajnjeg stadijuma negativnosti i danima se vadim, sama. Ne, hvala. Sa onim što vam smeta, pa noću ne spavate, morate sami da se borite. Dosta sam bila svratište za tuđe brige, i sa svojim jedva izlazim na kraj. 


Možda ćete reći da sam isfrustrirana, izazvana nečim. Niste daleko od istine. Jer danima već dozvoljavam da me guše tuđi problemi, kao da svoje nemam! Mislim, oprostite, malo bih da dišem. Malo bih da zaboravim na realnost i pobegnem od stvarnosti. Možda ulivam sigurnost i možda delujem jako. Ali od vas sebi ne mogu da dopustim da budem slaba, da odmorim. 


Uostalom, jutros sam videla prvu boru na čelu. Šta će meni to? Zbog čega? Popustite malo konce i nerve. Možda baš ono zbog čega se sada nervirate nestane već sutra.






19.11.2016.

I teško i lako

Volim kad me probudi zrak sunca koji retko uspe da se probije u moju sobu. Tad znam dan je sunčan. Tad znam dan je lep. Sve odmah postane lakše. Mada se sve teško stavlja na posebno mesto, u tamu, ispod kreveta. Radi se sve da ono lakše ispliva na površinu. Kada je mračno onda je obrnuto. Lakše odlazi kroz prozor, a teško guši, ne diše se ili se teško diše.



Mada ja sam se navikla, malo grlim teško malo grlim ono lakše. Balansiram. Lakšim se nagrađujem sa težim se borim. I lako i teško dobijaju podjednako moju pažnju.Lakše dobija više ljubavi. Ostalo je isto. Ravnopravno. Imaju me vremenski podjednako na raspolaganju. Ali sa lakšim uživam više, vreme brže prođe. Dan se skratio, pa mi ovi hladni dani ne idu na ruku. Ono lakše sad zahteva više vremena nego inače, zahteva da se greje i ušuškava. Teže me ganja po mraku, čim zađe sunce. Ne da mi da odmorim.


Često sam umorna. Često ne spavam i kada spavam. Pa onda lakše ostavim da grlim noću, kad je tiho. Tad je to naše vreme, niko nas ne prekida. A teže dresiram preko dana da me ne muči previše. Držim ga na distanci, pa mu se oprezno približim. Ali uvek  rešimo sve na kraju. Odrasli smo ljudi, naposletku. 


Ne mogu bez lakšeg. A ne mogu ni bez težeg. Lakše me uči da postoji nada, ljubav, vera. Teže da mogu, da sam jaka, da sam hrabra. Jedno bez drugog nemaju smisla. Postojanje jednog objašnjava i potvrđuje postojanje drugog. 











11.11.2016.

Ako se rastanemo

Ako se rastanemo, spakuj mi za poneti spokoj koji sa tobom imam. Pore na koži  ispuni mi ljubavlju a u moje bore udahni život. Jer bez tebe, krenuće oluje, vetrovi i kiše, a ja ću biti kao prut odlomljen i tanan. Sve će biti isto oko mene ali u meni... u meni će se ugasiti vatre koje si samo ti umeo da probudiš. 


Ostaće uspomene kojih se neću rado odreći. Sretaću svakoga dana tvoje tragove. Svuda. Želeću da pobegem, što dalje. Počeću ispočetka. Trudiću se da ne mislim. Noću ću šetati nekim drugim pustim ulicama, sa tobom u mislima ali bez tebe. Govoriću da sam dobro, a raspadaću se na delove. A onda, kad prođe dovoljno dugo, krenuću dalje bez tebe.


I biću dobro. Jer ja to mogu, jer sam hrabra. Bila sam feniks i ranije, bila sam jaka i pre. I moći ću da se uzdignem, moći ću da prebolim. Naći ću način, pronaći ću put. Radila sam to i ranije. Nije isti šablon, ali se lako nauči. Učila sam to i ranije. 



Ako se rastanemo, moći ću da bez mnogo buke i u tišini, krenem na drugu stranu. Problem je samo što neću hteti. Ostaću ukopana u trag koji ostane od nas, moleći se da se vratiš. 

Hiljadu puta laku noć

Nisam ja kivna na ovaj svet. Nisam ni ljuta na ljude. Znam da prave vrednosti blede, skoro da ne postoje, ali znam da postoje prave osobe. Sa njima i loše postane bolje, a dobro dobije totalno dugačiju konotaciju. Misli se pozitivnije, manje se brine. A ja se vodim onim da ono na šta ne mogu da utičem pustim da ide kako želi da ide. Ono što imam grlim danas, jer ga možda sutra biti neće, a kad volim volim celim srcem, jer ne znam drugačije. 


Mogu da vam pišem o tome kako sam vaspitana, ko su mi bili uzori, ko bih želela da postanem. Ali danas nas vaspitaju životne okolnosti, ugledamo se na nečiji način života, a želimo da ostanemo što više svoji. Mada, moje se želje nisu promenile. I dalje želim isto. 


Budjenje pored voljenog, i njegov raznežen pogled dok me gleda kako se protežem. Prva jutarnja kafa u krevetu ili na  terasi, dok pravimo planove za novi dan. Jedva čekanje da se vrati sa posla dok spremam ono što najviše voli da jede. Njegov zagrljaj kad mu otvorim vrata. Držanje za ruku dok šetamo parkom popodne kad zadje sunce. Čežnjivi pogledi na decu tako malu da nas plaše, a tako predivnu da ih poželimo. Kokice uz film. Čaj kad me vidi da sam se odvojila i da čitam u tišini. Ušušuškavanje u  njegov zagrljaj. Hiljadu puta volim te i hiljadu puta laku noć. 





10.11.2016.

Htela sam...

Htela sam da te nasmejem, da ti vratim izgubljene godine. Godine u kojima nismo bili zajedno, ali smo bili u potrazi za nama, zajedno. Ti si tražio mene a ja sebe. Na tom putu gradili smo svet u kojem je  falio jedan ti i falila jedna ja. Kule smo zidali od betona ali trebalo je saditi cveće. Tvrđava je samo jedna, a mesta za dvoje. Jedna ja i jedan ti.



Htela sam da ti vratim veru, da obojim tvoje misli. Sve ono o čemu si mislio, i o čemu nisi htela sam da stavim iza tebe. Mislili smo o mnogo čemu, a onda smo smislili nas. Ti si osmislio mene, ja nas. Bilo je teško, i znam, odustajali smo na tom putu mnogo puta. Ali nikad nismo odustali. Ti si prizivao mene, ja dozivala tebe. Čuli smo se.




Htela sam da ti objasnim koliko si divan, ali setila sam se da je to totalno neoriginalno. Ti i ja smo dugačiji. I pesmu sam htela da ti napišem, možda čak i da ti je otpevam. To ne bi izbrisalo prošlost, i ne bi nam izgradilo budućnost ni iz čega. Ali mi nemamo ništa. Imamo dovoljno. Ti imaš mene i ja imam tebe. Zajedno smo u  želji da gradimo, ali nam ne tebaju višespratnice. Prizemlje je dovoljno. Dovoljno smo u oblacima i ovako. Malo me za svet drži ljubav, malo me vučeš ti. I tako sam srećna. 



Htela sam da ti kažem da te volim ali sam shvatila da sam ti to već toliko puta rekla. To ne bi bilo ništa novo. To već znaš. Dugo sam razmišljala, ti već znaš da je moj svet postao bolje mesto, da moji tekstovi zvuče bolje, da sam ja pozitivnija, da se češće smejem, da uživam u svakom trenutku u kojem smo zajedno, da ti svaki trenutak činiš savršenim.


Htela sam da ti kažem jedno veliko hvala, ali sam se predomislila. Podseća me na ono kad ti neko nešto da, pa se ti zahvališ i tu se sve završava. Ja ne želim da se završi. Želim da je tek počelo. 

08.11.2016.

Ona se budi.

Ona spava na mom ramenu. Razmišljam o svim tim romantičnim scenama koje su joj u glavi. Trudim se da ne dišem, i da se što manje pomeram. A onda shvatam da je i mene uvukla u svu tu romantiku. Dodirujem joj lice, tek ovlaš onako kako to rade u filmovima. Malo se neviram, jer ipak je ovo njen film a ja samo glumac. Smirim se kad mi prođe misao o tome kako sam glavni. Jer, ona spava a drugih ljudi nema. Samo nas dvoje, i moj krevet, mali za nas oboje. Ali ona se snašla, pametnica mala, spava na mom ramenu. A ja se tudim da ne dišem.


Kad me je uplela u sve ovo?



Pokrivam joj leđa. Brinem da li joj je udobno. Znam da nije. Pokušavam da se izmigoljim i stavim joj glavu na jastuk. Ali ona je kao čičak zapela za mene. Ne ide mi. Počinjem da se služim telepatijom, sugerišem joj mislima da se pomeri samo malo, samo malo u levo. Ne. Gubim živce, ponovo. Teško je biti lik u ovom romantičnom filmu.



Šta mi je ovo trebalo ? 



Konačno. Ona se budi. Meškolji se u mom zagrljaju, pravi neke čudne linije prstom po mom stomaku. To me golica, Pravim se da spavam. Ipak joj stegnem ruku, a ona samo sklizne telom sa mog ramena, i legne pored mene. Poljubi me u rame, šapne da me voli, pokrije me i ponovo utone u san. Ja osećam kako me umor savladava, na ivici sam sna, ali ipak pomislim krišom, ovaj put da me ne čuje njena ljubav, koliko je volim. 



Ona se budi. Na svaku moju misao o njoj. 










06.11.2016.

Neki ljudi

Neki ljudi prolaze jedni pored drugih ali nikad se ne dodirnu. Ni pogledom, ni osmehom, ni dodirom. Možda tako treba, možda je tako ispravno. Možda negde piše koliko ljudi treba da upoznamo, koliko da zaobiđemo. Neko svodi te brojke na kraju, neko računa. Mi prolazimo samo jedni pored drugih.


Neki  ljudi imaju sreće pa se  prepoznaju. Bude sasvim običan dan, krene da se raspada svet, ne znam, ali oni se prepoznaju. Ostanu. Postanu. Dodirnu se. Rodi se ljubav ili prijateljstvo. Bude ljubav. Bude večnost. Ili ne bude ništa. Ali se dodirnu. Imaju taj deo sebe koji su dali i deo drugih koji su uzeli, pa budu plemenitiji za jednu novu emociju.



Neki ljudi imaju nesreću, pa mnogo ljudi sreću a niko ih ne dodirne. Ni pogledom, ni osmehom. Ni dodirom. Traže previše ili ne traže ništa. Na kraju je isto. Ne treba nikoga da tražiš. Svi koji treba da budu tu su tu. Neko to broji sve. 





02.11.2016.

Možeš da naučiš ako ne umeš

Moj čovek od ljubavi pravi umetnost.


On šapuće vetru da mi prenese najlepše reči koje zna. 


Na mojoj koži ispisuje sve meni poznate i nepoznate stihove. 


Nesvesno. Nežno. Lako. 


Kad zaboravim on me potseti.



Da ljubav je divna samo ako umeš.



Da možeš da naučiš ako ne umeš.  



Ali da moraš da otvoriš srce.


Za sve. Za svakoga.


Na mojim usnama ostavlja otiske.


Korača gde pre njega nije niko. 


On veruje da sam ja njegovo zauvek.


Ja verujem njemu. 


Moj čovek od ljubavi pravi umetnost. 


Umetnost. 






01.11.2016.

Lažno nema vrednost, ima samo cenu!

Na postolju od peska što od vetra se ruši bila je jedna ljubav. Ona se nije srušila od vetra, nju nisu lomili vetrovi. Nije upala u bunar od prevelikih očekivanja i nije je isprala kiša. Ona se uzdigla naspram svega i stala naspram svih. Jaka i hrabra. Bitke su bile duge i teške, ali niko vas o tome ni ne pita kad pobedite. Ako pobedite. Samo to je onda važno, bol se ne broji. Teško se ne računa. 



Računa se samo ono što dostignete. Nekad su to zvezde, nekad ne mrdnete dalje od blata. Ljubav je čudna, lomi vas i podiže, pa ko preživi. A retko ko preživi. Govorim samo o pravoj ljubavi. Onoj u kojoj su naši dedovi i bake, uprkos svemu uspeli da doguraju do zlatne svadbe . Danas je malo šta pravo, lakše je doći do lažnog. Lažna prijateljstva, lažne ljubavi, lažne grudi. Čini mi se da mogu i lažno srce bi stavili , da kuca ono što mu narede. 



Znam, mnogo je lakše kad te ništa ne dotiče. Ali mnogo je lepše kad te dotakne. I padaš i letiš, i boriš se i odustaješ, ali opstaješ. Naučiš šta je loše pa od njega posle razlikuješ dobro. Ima raznih ljubavi, ali samo prave opstaju. Lažno nema vrednost, ima samo cenu. Mislite o tome. 


Ja sam više za pravo, pa neka boli. Nekad nam je to dokaz da smo živa bića a ne roboti. Pobedite lažno, samo se pravo broji.








29.10.2016.

Zajedno u svemu

Pišem već par godina o tome kako se oseća žena koja je voljena a od skoro i kako se muškarac ponaša kad voli. Moj blog pun je tekstova o muško-ženskim odnosima, ali nikad se zapravo nisam zapitala šta to žene zaista žele?

Složićete se sa mnom da to zavisi od samog vaspitanja, ambicija, želja, karakternih osobina. Neke žene žele  materijalnu sigurnost pa će za partnera želeti  imućnijeg muškarca. Sa druge strane, postoje i one kojima to nije bitno, ona će želeti skromniji život ali pravu osobu kraj sebe.  Svejedno je, jer i  jednima i drugima je neophodna ljubav. Žene žele da se osećaju voljeno. Ponekad nam govore da nas vole ali mi to ne osećamo. Ne vidimo u njihovom pogledu, nemamo znakove pažnje da nam to potkrepe. Onda smo nesigurne, nepoverljive, bežimo, tražimo nešto drugo, nešto više.  Nekada vam pružimo šansu jer ste dobri ljudi ili se ponašate korektno. Kasnije shvatimo da niste za nas. Neke od nas vas pihvate takve kakvi ste, neke vas odbace. Od nas što vas odbace neke vas odbijemo grubo, neke na pošten način. Nismo sve iste. A niste ni svi vi isti.

Mislim da ipak, u ljubavi i nema nekog pravila. Možda je naš tip crn i krupan muškarac a ipak izaberemo plavog. Bitniji je osećaj koji imamo kad smo pored vas. Ako se osećamo vredno, ako se osećamo voljeno, ako nam pokažate ponašanje, ostaćemo. Pružićemo šansu. Ne morate da ličite na filmskog glumca, verujte, danas ni to ne tražimo. Želimo da u moru onih koji se bahato ponašaju sa ženama pronađemo nekog da nas ceni. Želimo ljubav. I od bogatog, i od onog ko to nije, jedino što želimo je ljubav.

Neko će reći, od ljubavi se ne živi. Ali, hajde da nam ljubav bude motivacija a novac samo sredstvo za život. Hajde da kao što pravimo decu zajedno, napravimo i bolju budućnost za nas. Hajde u svemu da budemo zajedno, i u dobru i u zlu, zar ne ?


Verujte, ne znamo uvek šta želimo ali uvek znamo šta ne želimo. A ako pak od vas dobijemo ono što nam je potrebno, bićemo potpuno vaše, svim srcem.  Nije vam lako, ali nije ni nama. Hajde da budemo zajedno u ovome!


Da tebe nema

Sva svetla bi se pogasila,
u tom mraku se ne bih spasila, da tebe nema.


Kiše bi padale satima,
tuga lupala pred vratima, da tebe nema.


Smeh ne bi iskren bio,
svet bi se polomio, da tebe nema.


Na zidovima bih pisala, retko bih disala.
Sve bi se izmešale boje, da tebe nema. 


Ostala bih nema, reči bi bile bez smisla.
I sve drugo bi bilo bez smisla, da te nema. 


Samo bi ostao uramljen u sećanju,
poljubac jedan, da tebe nema. 











12.10.2016.

Karlov most

Moji drugovi su svojim devojkama na sastanke donosili cveće, ja njoj žele bombone. Jednom je rekla da ne voli cveće, pa je onda zapela da voli lale. Ja sam zapeo da voli mene. Gde da nađem lale? Onda sam  na njenom stolu video jednom kutiju. Na njenom dnu bio je šećer, izmrvljen, usitnjen. Običnaukutiju. Uzela je da je baci, pa sam pročitao, kriomice, kao slučajno. Žele bombone. Bože, volim devojku koja voli žele bombone...

Jednom sam u svojoj sobi našao neke šnale. One za kosu. One sa kojima u filmovima obijaju brave. Ukosnice. Ona je njima obila moje srce. Jer ja stvarno ne znam zašto je volim, tako blentavu. Koja devojka  danas nosi ukosnice? Tražila ih je mahnito i nije ih našla, a onda sam sasvim slučajno osetio ubod u leđa. Pokušala je da me ubije, količinom svoje ljubavi. 


Nije to najstrašnije. Ona ne ume da veže pertle! Smejala se tome, i krivila "patike na čičak"  koje je nosila u vrtiću. Uvek neki izgovor da se smejemo do suza. Jednom je rekla da ne želi da odraste, i ja sam se lupio šakom o čelo. Opet smo se smejali, kao deca. A ona je rekla: " Eto, vidiš da je tako bolje. " 


Jednom je rekla da joj se ostvarila želja koju je zamislila na Karlovom mostu. Nemam pojma gde je taj most. Nisam ni pokušavao da saznam. A nisam saznao ni koja je ta želja. Mada nekako osećam da ima veze sa mnom. Znam, jer jednom je rekla da ima sve što želi. A mene baš ima. 










11.10.2016.

Zapiši negde da te volim.

Zapiši negde da te volim. I nemoj više to da me pitaš.

Ne, nije mi teško da ti ponavljam. 

Mogu ja to, do iznemoglosti. Ali ne vidim svrhu. Pusti me da  ti pokažem. 


Vidiš, kad te gledam dok spavaš, budna nad tvojim brigama, volim te.
I kada zaspim na tvom ramenu, umorna.
I tada te volim.


Onda kad bosa izletim da te vidim na par minuta, i kada te grlim najjače što mogu. 
I tada te volim. 


Kada se smejem tvojim šalama, kada me rastužiš pričajući o kraju.
 I tada te volim.


I kad krenem da te golicam, pa vičeš na mene i ljutiš se, i kada podelim sa tobom pokrivač. 
I tada te volim. 


I onda kad ja planiram budućnost sa tobom a ti oćutiš.
 I tada te volim.

Kada te stegnem jako za ruku onda kad se uplašim, pa se nasmejem jer nema čega da se plašim.
I tada te volim. 


Danima kad sam ćutljiva, kad me nešto muči a nisam spremna da to podelim sa tobom.
I tada te volim.


Kad ti kažem da pre tebe nisam bila svoja, i da si nešto najlepše u mom životu.
I tad te volim.

I onda kad me ne primećuješ, a ja se borim da budem uz tebe. 
Onda kad me moliš da budem strpljiva i da ne pitam a to nije u mojoj prirodi, kad kažeš da hoćeš da odeš odavde, a ne spominješ i moj odlazak sa tobom.
I tada te volim. 


Zato, zapiši negde da te volim.
Jer, ako to ne vidiš, zaboravićeš. 
Ne vredi da ponavljam. 











10.10.2016.

Tebe najviše

Umesto odgovora ja često nacrtam smeh.
Tvoje ime, na mojim usnama.

Kad pitaju.
A pitaju sve češće.

Sada sam formatirani fajl pun ljubavi.
Krećem se kao svi normalni ljudi.

Samo što ja nisam normalna.
Jer volim, a tebe najviše.

Izgledam kao sve ostale devojke koje su voljene.
Samo što ja nisam voljena.

Ja sam obožavana, od usana do stopala.
I još dalje i dublje, do dna duše i svih mojih tajni.

I ponašam se normalno.
Radim isto što i svi ostali ljudi u ovom gradu.

Osim što ponekad, kad niko ne čuje šapnem
vetru da te nikada od mene ne odnese.


09.10.2016.

Vaspitajte decu da vole!

U životu treba pažljivo birati.
I onoga kome posvećujemo svoje vreme i onoga kome dajemo svoje srce.


Nisu svi dobronamerni. Nisu svi isti. Ali u tome je i poenta, odvojiti žito od kukolja. Odvojiti dobro od zla. Rodili smo se sa pravom da biramo put. Nekada je lakše doći do cilja, nekad se pomučimo najstrašnije. Nisu sve želje dobre, a nisu ni ciljevi. 


U životu pažljivo birajte. 
Ali počnite prvo od sebe.


Izaberite sebe u najboljoj verziji. Budite svoji. Nećete odgovarati za tuđe postupke. Za svoje hoćete. Birajte prijatelje, birajte svoj stav prema njima. Kada na ulici pronađete mače, pokislo i malo, vi birate hoćete li se sažaliti i pomaziti ga. 

Hoćete li samo proći pored njega? 


Slažem se, ne možemo usvojiti sve mačiće. Ne možemo pomoći svim ljudima. Ali nećemo na svom putu sresti ni sve mačke ni sve ljude na ovom svetu. Samo one kojima možemo pomoći. 


Hoćemo li to uraditi ?


Pomozimo ljudima koji misle da ne mogu a žele. Oni su potencijal, neotkriveni talenat. Ohrabrite decu u svom kraju da urade nešto dobro, pametno, humano, lepo. Ulepšajte svoj dan a obogatite njihov život. Mnogo je načina na koji ovaj svet može postati bolje mesto za njih !

Ne plašite ih, naučite ih da se bore sa strahovima. Recite im kako će sresti i one loše i one dobre, ali potkujte ih osećajem da ih prepoznaju. Vaspitajte decu da vole! Naučite ih da uvek imaju izbora. Pustite ih da dele, da bi imali više. Neka se spotaknu, neka padnu, naučite ih da nije strašno. Naučite ih da bodre i sebe i druge. Da se takmiče, ali da je važno učestvovati. Da se obrazuju, ali ne i da gaze po drugima. Da budu borci, ali da se ne tuku. Recite im da nije sramota imati slabosti, mane, i da se sa tim može živeti. Pomozite im da izrastu u ljude, u očeve i majke. 


Možda vi niste mogli ali oni će moći da promene ovaj svet. Ulijte im nadu, usadite veru u njihove male glavice. I umesto skupocenih patika i mobilnih telefona, podarite im ljubav. 

Nema ništa tužnije od deteta koje nije voljeno. 

Slažem se, ne mogu se spasiti svi prosjaci i sve mačke, ali kad bi svako od nas spasio po jednog ili jednu, ovaj svet bi bio bolje mesto za našu decu. Za nas. 


Deca ne mogu da biraju roditelje, ali da mogu, zapitajte se, da li bi baš vas izabrali?


Kad nas ne bude, neće nas biti briga, volite svoju decu, učite ih da vole !