05.01.2016.

< 226 >

Gledao ju je nežno. Onako kako se voli voljena žena. I voleo ju je tiho. Zorom i predveče najviše. Jer tada je bila samo njegova, ušuškana u njegov zagrljaj, pod njegovim dodirima. Tek ponekad šapnuo bi joj, nečujno da samo ona čuje najlepše reči kojih je mogao da se seti. Najlepše reči koje zna. A ona? Ona je svojim bademastim očima, govorila bez reči. Voli me. Voli me, jer ljubavi je u mom životu bilo tako malo. Svakim svojim čvrstim zagrljajem govorila bi. Ne puštaj me. I kad ga je snažno stiskala za ruku vrištala bi u sebi. Ne napuštaj me. Ne idi. Nikada. A kad bi tek iznenada sela u njegovo krilo i naslonila mu se na rame tad bi mu šaputala. Čuvaj me. Na svakom rastanku je tužna. I iako ih  razdvaja besmisleno mali prostor, besmisleno malo vremena do ponovnog susreta plakala bi u sebi. Želim da ostanem. A onda, kad bi se ponovo sreli, slučajno i iznenada, padala bi mu u zagrljaj sva obasuta srećom. Srećna sam. I on bi je gledao, sa istim sjajem u očima. Uvek bi imao taj zaštitnički stav prema njoj. Mala i malena. Sva minijaturna i malecna. Ona bi se prepustila njemu. Išla kuda ju je vodio. Pratila bi ga u svemu. Verna sam ti. O njemu je govorila sa ponosom. Dolazila bi mu sva predana. I tih par sati pretvorili bi u najlepše trenutke. Voli me. Gledala bi ga. I niko sem nje nije brojao njene strahove. Plašim se. Prvo, da pokažem emocije. Drugo, da te ne izgubim. Nikada manje nisam bila svoja. Nikada više nečija. Nemoj nikada da me povrediš. Sugerisala mu je dodirom. On je sav u toj vatri u kojoj zajedno gore. U želji. U ljubavi. Ti si mi sve. Ćutala je. Sva svoja osećanja držala je pod kontrolom plašeći se da se ne razbiju, polome, rastave, preseku, prekinu, razdvoje. Malo bi govorila kada je pored njega. A opet, on je razume. Ona govori bez reči sve. 

PHOTO by : Pinterest 

Нема коментара:

Постави коментар