17.02.2016.

< 239 >

Htela sam tebi da trajem, tebe da volim, ti da me čuvaš. Često sam sanjala tvoje ruke, oči i kosu. Ponekad prođe neko sa tvojim mirisom, i udahnem tvoj parfem. Nigde te nema, a svuda te ima. Htela sam pored tebe mirno da spavam, našim jutrima da se radujem, ti da me imaš. Sad, ne mogu da spavam, ne mogu da se budim. Htela sam da imam tvoju pažnju, ljubav, vreme. Ali kažu ne možeš mi dati nešto što nemaš. Mnogo mi pričaju, mnogo mi te brane. A ja te i nemam. Znam to. Ali često se setim vremena kad smo se imali. Kad se setim, to bude iznenada i smešim se, ali osećam bol. Želim da me oslobodiš. Želim istinu. Želim da čujem sa  tvojih usana realnost pojačanu do maksimuma. Želim da mi odzvanja, kao upozorenje, kao signal za beg. N E  V O L I M  T E  V I Š E . Ali ti ćutiš.  Ostavljaš me u neznanju, u agoniji. Hiljadu pitanja postavljam sebi. Ponekad želim da stavim tačku i na moje pisanje, da ne pišem više o tebi. Medjutim, ti nadolaziš stalno. U vidu reči, u vidu inspiracije. Ponekad stvarno poželim da te više nikad ne opišem, napišem, ispišem... Ali zar to ne bi bio zločin, ubiti nekog koga voliš? 
PHOTO by : Pinterest

Нема коментара:

Постави коментар