13.02.2016.

< 236 >

Mi smo uvek bili rečenica sa tri tačke. Ćutanjem bismo radije ubili jedno drugo, ali dve poslednje tačke ne bismo obrisali. Ulažemo napor u zaborav, ali ne zaboravljamo. Uvek smo birali kraj, ali nismo i nove početke. Bili smo odlučni, ali bi se lako pokolebali. Nikada nije trebalo mnogo... Dodir, pogled, reč... Lakše je bilo plakati zajedno, nego se truditi da uspemo. Lakše je bilo prećutati nego vrisnuti svoja osećanja. Koliko smo puta jedno drugo ubili zbog toga? Kad odustanem ja i kad odustaneš ti hoće li konačno biti vreme da se oprostimo? Ili ćemo uvek hraniti nadu sećanjima koje guta prošlost? Vraćam se nazad i pišući o tebi. I misleći. I pričajući. Uvek je bilo lakše vratiti se nego nastaviti dalje. Prošlost nam obrisa sve loše uspomene. Ponekad noću i dalje, osetim tvoju ruku preko mojih bedara, i osetim tvoj miris, dah. Svesna sam da te nema. Ostalo je samo ono što pamtim. A zapamtila sam sve. Miris tvoje kose kad pokisnemo, čvrstinu tvog dodira kad me podigneš, zagrljaj, poljubac, sve pamtim... A toliko želim da se ničeg ne sećam...
PHOTO : Pinterest 

Нема коментара:

Постави коментар