19.02.2016.

< 240 >

O sreći ne pišem često i retko je spominjem. Njeno ime, grad i ulicu nikome ne govorim. Tamo gde stanuje, tamo sam ostala da živim. I već godinama tako... Ovde sam, a tamo. Noćas nisam mogla da zaspim. I noć pre nje. Muče me daljine, one između srca. Muče me slike iz gave za koje više nisam sigurna da li su se dogodile ili sam ih izmislila. A posebno pamtim jedan trenutak... Stojimo na kiši.

Dođi.

Tu sam.

Bliže.

Pa tu sam.

Nisi mi dovoljno blizu.

Jesam.

Nisi. Daj mi ruku.

Evo ti obe. Poljubi me ako smeš.

Od tada volim kišu. Od tada kad god pada ne mogu da ne mislim na tebe. Jel to moje prokletsvo? Ko me to kaznio? Hoću li ikad da zaboravim da se sećam? Hoću li na svaku kap da budem osetljiva? Kome sam nepravdu učinila pa o sreći ćutim iz straha? Sunčanim danima mi nedostaješ. Kišnim ne prestaješ. Čime da popunjavam praznine? Zavaram se na trenutke. Ali srce do tebe uvek pronađe put. Ti živiš u meni, iako te odavno nema. Svoju sreću ne objašnjavam često, retko o njoj govorim. Kako da im objasnim da i sreću i tugu zovem imenom tvojim? Kako da priznam da ti šapnem u sitne sate, isto što i ti meni tog kišnog letnjeg dana...


... Dođi. 
                                                   PHOTO by : Pinterest

2 коментара:

  1. Odlično. Lepo, iskreno, poučno. Danas se o sreći mnogo priča, a malo se zna. Isto tako srećni ne pričaju o njoj, već je pokazuju. Pozdrav :)

    ОдговориИзбриши