05.06.2016.

< 257 >

Kada me pitaju o njemu, ja ne umem da govorim već pustim da im moje telo pokaže. Pustim osmeh, izraz lica, poigram se nekim pramenom kose. Jer kako da objasnim onima koji u ljubav ne veruju da postojiš i da si stvaran? Oni ne umeju da razlikuju osećanja od koristi, oni su slepi, gluvi i ne osluškuju. Govore o nekom modernom dobu, o brzom životu. Ne znaju, jednostavne stvari su najlepše. Pitaju me kako sam znala, kad sam te srela da ću u tebi naći ono što mi treba. To znaš, prepoznaš ili rizikuješ da ne budeš u pravu. Nama se dogodilo ovo prvo. Čudom nekim, magijom, već prve večeri smo se dodirnuli, i bio je to najspontaniji potez, taj dodir moje ruke prstima. Govorio je o životu, o ljudima, a tako malo o ljubavi. Ljubav nismo spominjali ali se ona pozvala sama. I možda je ovo nagrada za sve one prethodne propale veze, možda je samo odsjaj neke lažne ljubavi. Ali mi smo je čvrsto stegli uz sebe i ne damo je. I zato kad me pitaju  o njemu ja kažem da je borac, ja kažem da je hrabar, ja kažem da je lud. Jer danas, samo takvi veruju u ljubav. 
PHOTO by : Pinterest

Нема коментара:

Постави коментар