10.11.2016.

Htela sam...

Htela sam da te nasmejem, da ti vratim izgubljene godine. Godine u kojima nismo bili zajedno, ali smo bili u potrazi za nama, zajedno. Ti si tražio mene a ja sebe. Na tom putu gradili smo svet u kojem je  falio jedan ti i falila jedna ja. Kule smo zidali od betona ali trebalo je saditi cveće. Tvrđava je samo jedna, a mesta za dvoje. Jedna ja i jedan ti.



Htela sam da ti vratim veru, da obojim tvoje misli. Sve ono o čemu si mislio, i o čemu nisi htela sam da stavim iza tebe. Mislili smo o mnogo čemu, a onda smo smislili nas. Ti si osmislio mene, ja nas. Bilo je teško, i znam, odustajali smo na tom putu mnogo puta. Ali nikad nismo odustali. Ti si prizivao mene, ja dozivala tebe. Čuli smo se.




Htela sam da ti objasnim koliko si divan, ali setila sam se da je to totalno neoriginalno. Ti i ja smo dugačiji. I pesmu sam htela da ti napišem, možda čak i da ti je otpevam. To ne bi izbrisalo prošlost, i ne bi nam izgradilo budućnost ni iz čega. Ali mi nemamo ništa. Imamo dovoljno. Ti imaš mene i ja imam tebe. Zajedno smo u  želji da gradimo, ali nam ne tebaju višespratnice. Prizemlje je dovoljno. Dovoljno smo u oblacima i ovako. Malo me za svet drži ljubav, malo me vučeš ti. I tako sam srećna. 



Htela sam da ti kažem da te volim ali sam shvatila da sam ti to već toliko puta rekla. To ne bi bilo ništa novo. To već znaš. Dugo sam razmišljala, ti već znaš da je moj svet postao bolje mesto, da moji tekstovi zvuče bolje, da sam ja pozitivnija, da se češće smejem, da uživam u svakom trenutku u kojem smo zajedno, da ti svaki trenutak činiš savršenim.


Htela sam da ti kažem jedno veliko hvala, ali sam se predomislila. Podseća me na ono kad ti neko nešto da, pa se ti zahvališ i tu se sve završava. Ja ne želim da se završi. Želim da je tek počelo. 

6 коментара: