06.11.2016.

Neki ljudi

Neki ljudi prolaze jedni pored drugih ali nikad se ne dodirnu. Ni pogledom, ni osmehom, ni dodirom. Možda tako treba, možda je tako ispravno. Možda negde piše koliko ljudi treba da upoznamo, koliko da zaobiđemo. Neko svodi te brojke na kraju, neko računa. Mi prolazimo samo jedni pored drugih.


Neki  ljudi imaju sreće pa se  prepoznaju. Bude sasvim običan dan, krene da se raspada svet, ne znam, ali oni se prepoznaju. Ostanu. Postanu. Dodirnu se. Rodi se ljubav ili prijateljstvo. Bude ljubav. Bude večnost. Ili ne bude ništa. Ali se dodirnu. Imaju taj deo sebe koji su dali i deo drugih koji su uzeli, pa budu plemenitiji za jednu novu emociju.



Neki ljudi imaju nesreću, pa mnogo ljudi sreću a niko ih ne dodirne. Ni pogledom, ni osmehom. Ni dodirom. Traže previše ili ne traže ništa. Na kraju je isto. Ne treba nikoga da tražiš. Svi koji treba da budu tu su tu. Neko to broji sve. 





2 коментара:

  1. Da li se to zaslužuje? Jer, ponekad se ne slažemo: ili nam je preko glave ljudi, ili samoće. Pa zato: da li to samo trpimo ono što smo zaslužili?

    ОдговориИзбриши