27.11.2016.

Oprostite, malo bih da dišem!



Uhvatila sam sebe kako brinem. Ponovo. 


Sunčan je dan, miriše na zimu, mada je toplo i ide mi se na more. A ja brinem. I to već prelazi u naviku. Ne želim da imam loše navike. Mislila sam da je kao kad imaš savest. I dobro je kad je imaš pa te grize ponekad noću kad nemaš pametnijeg posla nego da zuriš u plafon. Ali ovo nije dobro. Brinem o sebi, o drugima, o klimatksim promenama, kada će sneg, hoće li padati kiša, da li ću imati dovoljno vremena, dovoljno novaca. 


I iskreno da vam kažem, smučilo mi se.



Neka svako na sebe preuzme svoj deo. A kako će sa tim da se nosi, ne želim da razmišljam. Jer kad razmišljam, ja mnogo razmišljam, pa dođem do nekog krajnjeg stadijuma negativnosti i danima se vadim, sama. Ne, hvala. Sa onim što vam smeta, pa noću ne spavate, morate sami da se borite. Dosta sam bila svratište za tuđe brige, i sa svojim jedva izlazim na kraj. 


Možda ćete reći da sam isfrustrirana, izazvana nečim. Niste daleko od istine. Jer danima već dozvoljavam da me guše tuđi problemi, kao da svoje nemam! Mislim, oprostite, malo bih da dišem. Malo bih da zaboravim na realnost i pobegnem od stvarnosti. Možda ulivam sigurnost i možda delujem jako. Ali od vas sebi ne mogu da dopustim da budem slaba, da odmorim. 


Uostalom, jutros sam videla prvu boru na čelu. Šta će meni to? Zbog čega? Popustite malo konce i nerve. Možda baš ono zbog čega se sada nervirate nestane već sutra.







2 коментара: