08.12.2016.

Idi bez mene.

Čula sam te noćas iako sam se pravila da spavam. Znam da te nešto izjeda iznutra. Neki nemir, strah. Ustajao si često i dugo stajao kraj prozora. Čula sam tvoje korake po sobi, osetila kada bi se ponovo vraćao u krevet. Volela bih da mi možeš reći. Zajedno sa tobom pokušala bih da nađem rešenje. Ako ništa drugo besane noći ne bi provodio sam. Ovako, ne mogu ni ja da spavam jer me muči šta je u tvojoj glavi. Pomozi mi da ti pomognem. 

Osećam tvoj nemir svaki put kad te zagrlim. Tvoj zagrljaj nije više moja sigurna luka, nešto se ruši, nešto se raspada. Ja ne znam šta je to, pa se delići u meni koje mesecima spajam rasparčavaju, jedan po jedan. Boli. A ne znam šta boli tačno. Ne znam, a možda bi kada bih znala uspela da spasem naš brod.

Rekao si da te pustim, pa zajedno ćutimo dugo. Sedim pored tebe i naslanjam glavu na tvoje rame. I iako me grliš i ljubiš u čelo, znam da se sprema nešto. Ne osećam ni ja više mir. Ne osećam se sigurno. Poželim često da pobegnem pre nego što izgovoriš ono što slutim. Ali se onda setim da bi to totalno bilo kukavički. A ja nisam gadila nas mesecima da bih tek tako odustala..

Disanje ti je sve čudnije, iz dana  u dan. Kao da se boriš sa nekim demonima unutar tvojih pluća. Posmatram te dok spavaš. Tebe je savladao umor, a mene budnom drže neka pitanja. A onda se budim negde oko podne, sa glavoboljom i još umornija i shvatam da te nema pored mene. Obuzme me panika, pa onda krećem u plač, jer ne znam šta se dešava. Zamišljam scenu u kojoj samo pronađem tvoju poruku da si morao da ideš, možda neko izvini ili žao mi je. A onda čujem mašinicu za brijanje u kupatilu, fen za kosu i tvoj glas. I sve se čini da se vratilo na staro. Opet smo to  naizgled mi. 

Spremaš se za neki put, jer vidim i kofer pored ulaznih vrata. Zar si stvarno mislio da se izvučeš iz našeg stana tek tako i da te neću čuti? U neverici kucam na vrata od kupatila, navodno te požurujem. Otvaraš mi sa osmehom, i zbunim se. A onda mi kažeš da požurim, da nemamo vremena i da idemo odavde, da moram da se spakujem.


 Gde? Zašto? Reci mi pobogu o čemu se radi ? 


Vodim te odavde. Bićemo srećni.


Ne idem ja nigde. I ovde možemo biti srećni. 


Ali ja nisam ovde srećan. 


Onda idi. 


Bez tebe ?


Bez mene.


Ali zašto?


Zato što ne mogu u jedan kofer da spakujem sve ono što imamo ovde. 










2 коментара:

  1. Prelepo. Osećam isto što i ona oseća, dok čitam ovo. Kao da su sami delići njene duše ovo napisali, ne znam. Završna rečenica - ubistvena.
    Sviđa mi se mnogo ovo što sam pročitala!

    Girly world

    ОдговориИзбриши