31.12.2016.

Dodirnula me je.

Volela je krofne sa cimetom. I često je jurila niz ulicu da ih kupi sveže, onako, sa kafom za poneti u rukama. Na ovaj hladni zimski dan sreo sam je upravo tada. Njen crni kaput prepoznao sam u daljini još, a njen širok osmeh otopio je jedan grumen leda sa mog srca, pa se ta tuga, klizeći niz moje telo, išunjala iz njega neprimetno i izmamila i meni jedan iskreni osmeh. Poželela mi je dobro jutro, a ja sam znao da će biti i dobar dan i dobra nedelja. Njena pozitivna energija širila se krajem kao virus, a ja sam oduvek čini mi se bio slabog imuniteta.

Želela je da doručkujemo zajedno. I mada sam se zahvalio na tom pozivu, otišao sam svojim putem. Nisam imao hrabrosti da uđem u njen svet. Uvek kad odmaknem,pokajem se, jer pomislim da ona možda čeka baš mene da podelimo po koju radost i po koju krofnu. Meni je radost bila kada je vidim kroz staklo, dok uživa u ukusu kafe i svom doručku na putu do posla. Danas se dogodilo nešto drugačije. 

Dodirnula me je.




Iako odavno dodiruje moje srce kad god se sretnemo, danas je dodirnula moju šaku. I ja sam stajao tako beskrajno dugo gledajući u oči te žene koju sam silno želeo a nisam mogao da je imam. Rekla mi je da se javim, a ja sam unapred znao da to neću uraditi. Ne iz straha, ne iz lenjosti, već zato što bih možda pokvario tu sliku koju ona o meni čuva. Čak i kada bi me pozvala da svratim u njen mali stan, znam da bih stajao pred vratima, misleći dugo o tome da li da se vratim ili pokucam.

Ona u mene gleda kao u nadu. Tačno znam kako je to.Isto tako i ja, gledam je i mislim kako bi divno bilo da  žuri meni kada se vraća ulicom u suprotnom smeru. Ali, eto, nikad nisam rekao. Nikad nisam smeo da izgovorim to na glas. Jer, onda bih morao i nešto da preduzmem. To bi se od mene očekivalo, a ja ne volim kad se od mene očekuje. 

Možda je htela da mi kaže nešto,milo i nežno kakva je i sama ali ja sam skrenuo pogled, otrgao ruku, sav poremećen i zbunjen. A onda sam se pokajao i okrenuo se, ali vrata pekare otvorio je neki drugi čovek, pridržao kaput, privukao stolicu. Za mene je ona samo propuštena šansa, nešto što nikad nisam hteo da unovčim jer nema cenu. I možda bih ja mogao više i bolje da je volim,ali njoj nisu bile potrebne reči. Njoj sam bio potreban ja.

Нема коментара:

Постави коментар