28.12.2016.

O njoj / About her : Part I

Sreo sam je namerno, upoznao slučajno. Drugačije ne bih ni želeo. Tlo je dodirivala stopalima a osmehom sve ljude u njenoj blizini. Mene je dodirnula srcem. Hrabra i snažna. Nežna i romantična. 

Znam, sigurno mislite da sam je izmislio. Ali nisam, zaista nisam. Ona postoji. I moja je. Verujte mi na reč iako o njoj retko govorim a često mislim. Jer, ona vam zaposedne misli, ispuni sve šupljine u vama. Ispuni vas srećom, beskrajnom srećom. I ćuti. Čeka da u njoj probudite ženu. Čeka pravu priliku da vas potpuno obuzme. Vi mislite da se ona predaje vama, ali u tom trenutku neminovno je da vi pripadate njoj. Potpuno. 

Padala je kiša, a njena senka prišla mi je tiho. Neću vam govoriti o onome od pre, o meni od pre. Neću ni spomenuti to kako je došlo do našeg susreta. To nije važno. Važno je ono posle. Važno je ono sa njom. I ono o njoj. 

Kiša je stala.

Kasnila je. U meni se budio bes jer ne volim da čekam. Bilo je to par minuta, beznačajnih. Setio sam se svih izgubljenih minuta u mom životu. Često sam čekao. Ljude, prilike, jutra. A uvek sam. Sam kao vuk. Video sam u daljini žensku priliku, nesigurnog hoda. Bojala se. Namirisao sam strah na kragni njenog kaputa. Pružila je ruku, izvinila se zato što kasni. Merio sam je u sebi. Njenu visinu i težinu. Svidela mi se fizički jako. Ali nisam ni slutio da je i iznutra možda još i lepša. Smešila se, a kasnije sam otkrio da se tako smeje kada je nervozna. Govorila je o prošlosti, kao da me koristi da olakša sebi. Mada, nimalo se nisam osetio iskorišćenim. Slušao sam pažljivo, u svakoj rečenici tražio skrivena značenja. Otkrio sam samo znakove iskrenosti. Ona ja sva bila moje najveće otkriće. Kako neko sa toliko tuge u sebi može da ima toliko lep osmeh? 

Njene rane bile su sveže. I gomilale su se jedna na drugu mesecima. Nisam je pitao. Sama se otvarala preda mnom. Mislio sam da je hladna, a otkrio najtoplije oči na svetu. Znam, i dalje mislite da ne postoji. I dalje ne verujete mojim rečima. Ali ništa sem toga od mene nećete dobiti. Verovatno mislite da je volim. Ali ja samo pišem o njoj. 

Rekla je da je u njenom životu postojao jedan manipulator. Ubedio je da je ono što joj treba. A onda srušio njene snove. Nije ona bila naivna. Bila je prevarena. To nije isto. Verovala je. To nije naivno, to je hrabro. Hteo sam da mi priča o tome kakva je sada. Ali rekla je da ne zna. Znala je samo da su joj dani neprestana borba između onoga što je bila i onoga kakva želi da bude. I ranjena ostala je dosledna sebi. Nije odustala. Za sobom je ostavila sve, i pošla je za mnom. Ja nisam bio siguran kuda je vodim. Ni moji putevi nisu idealni. Mada, cilj mi je bio dobar, iskren i pošten. Hteo sam da je zavolim. I da ona mene zavoli. 

Pomalo me je plašila količina ljubavi koju nosi u sebi. Hoću li ikada moći da joj vratim istom merom? Voleo bih da pokušam. Voleo bih da uspem. 

Hodali smo ka parku. Primetio sam da je to što je došla bilo na napor. Nisam je krivio. Morala je da veruje ponovo. Hteo sam da veruje meni. Gledala je u meni kao u spas.

Bila je krhka i nežna, plašio sam se da je dodirnem. Trebalo je dati joj znak, uveriti je da je učinila pravu stvar time što je bila tu. Spustio sam ruku na njeno rame. Nije to očekivala. Prstima je dotakla moju šaku. Taj dodir neću zaboraviti. Poverovala je. A njen pogled, šapnuo je u moje oči da je ne izneverim. Od tada to je bila moja misija. Ne izneveriti njene oči.

Prošli su sati, a mi smo prepoznali jedno drugo u oblačnoj noći. Dugo sam je grlio, želeći da ublažim sve njene bolove. Osećao sam da je umorna od borbe, ali na njenom licu to nisam video. Stajala je kraj mene hrabra. Mada, uvek je bila hrabra. I nežna. 

Ne znam. U njoj kao da su bile dve. Jedna da se bori protiv svih. Jedna da se bori protiv nje same. Moj ratnik. Moja žena. Bez nje više nisam mogao, a sa njom sam gledao dalje, mislio brže, mogao više. 

Na njene usne spustio sam poljubac. Bila je noć. Bilo je kasno. A ipak, bilo je pravo vreme za početak. 

Vi sigurno sada mislite da je volim. Ne, ne volim je. Ja samo pišem o njoj. I u pravu ste ako mi ne verujete. 


Prošli su meseci od tada, a ona je i dalje moja. Nije bilo lako ubediti je da sam pravi čovek za nju. Bilo je puno prepreka koje smo zajedno preskakali. Nekad je ona vukla konce, nekad sam ja nosio teret na svojim leđima. Delili smo se, da bismo ostali zajedno. Toliko snage u jednoj ženi nikada nisam video pre! Borila se za našu ljubav kao lavica. I i dalje ponekad vidim to grebanje noktima i hrabro urlanje na strah i probleme. Bio sam tako hirovit. Menjao sam planove u zadnji čas, sto puta na dan menjao želje. Video sam svoju budućnost na jedan način a zatim na nova tri ili četiri načina. Umarala se. Ali o tome nije govorila. Jednom, za ovih šest meseci, rekla je da ne može više. Pitao sam se, obično noću pred spavanje, šta ću ako ode od mene? 

Bio bih nestrpljiv pa bih u sred noći poslao porukom ono što bi želela da pročita. Hranio sam je. I dobro sam znao šta će zadovoljiti njen apetit. Volela je slatko. Volela je slano. Ali je često bila ljuta. I gorka. Na moju sreću, to bi kratko trajalo. Radovala mi se kao dete, i to sam vešto koristio. Ne da je povredim, već da je nagradim. Davao sam joj ono što želi, zabavljalo me je to. A onda sam počeo da osećam nešto drugo. Nije mi više bilo zabavno kad se naljuti na mene. Osećao sam strah. 

Naučila me je da pratim svoje snove. Jer, ona je verovala u nemoguće, a ja sam verovao njoj. Iako se trudila da me prati na mom putu uspevala je samo zato što nam je cilj bio isti. Moje načine nije razumela. Slepo mi je verovala. Bila je moja sen. Verovala je da je ona ta koja se menja. I nije bila svesna koliko me je promenila. 

Postao sam bolji. I čovek. I prijatelj, brat, sin... U svemu sam bio bolji. Na fakultetu, kod kuće, u društvu. Rekao sam joj da ne želim da se menjam ni zbog koga. Učinila je da pogazim svoje reči. Bila je moćna. A najlepše od svega bilo je to što svoje moći nije bila svesna. Imala me je u šaci. Ali nije me navodila da činim greške. Ispravljala me je. Postao sam ispravan. Po njenoj meri. Osećajan i nežan, slab na nju a jak zbog nas. I hvala joj. Da nije bila uporna i dalje bih bio tamo gde nisam bio srećan. I ne bih znao da postoji ovaj svet. Njen svet. Naš svet. Neki drugi svet u kojem sam bio unapređeniji ja. Neki novi ja koji mi se više sviđa od prošlog mene. Njen ja. 

I kao takav, uanpređen i bolji zavoleo sam je jako brzo. Slutila je. Ali se plašila da me pita. Mada sam u svakom njenom pogledu, kad nastupi par minuta tišine, video to pitanje.

1 коментар: