29.12.2016.

O njoj / About her : Part II



„Voliš li me?“ Čekao sam pravi trenutak. Ali i žurilo mi se. Rekla je: „Nemoj da mi kažeš tek da mi kažeš, reci mi ako si siguran u to. Samo ako si siguran u to.“ 

Bio sam siguran. Ipak sam čekao. Znao sam da je želela da joj to bude saopšteno u savršenom trenutku, na savršen način. Znao sam da su joj ranije to govorili olako, i tek da kažu. Uzeo sam je za ruku, i odveo u najmračniji deo parka. Bože, koliko mi je verovala! To je davalo svemu veću vrednost ali i odgovornost. Njeno srce bilo je u mojim rukama, a ja trapav za nova osećanja. 

Spustio sam svoju jaknu na zemlju. I dugo smo sedeli tako. Bilo je toplo. Bilo je vedro. Setio sam se kako mi je prethodnih noći govorila o sazvežđima, romantična, beskrajno kao svemir. Pošao sam da je poljubim, da učinim trenutak važnim. Uzeo sam njenu ruku, i spustio je da legne kraj mene. A onda sam naše ruke podigao visoko ka nebu. Nisam joj pokazao sazvežđe, ona ga je pokazala meni. Ja sam samo rekao da je volim. 



O njoj nikad nisam pisao pesme. Ni stih. Da jesam, uvek bi falilo reči, a ja nisam želeo da mi ništa fali. To bi značilo da fali ceo svet. Ja više drugi nisam imao niti sam želeo da ga gradim. Ne bez nje. Nikad joj nisam napisao pesmu. Reči bi nestajale, gubile se kad dune vetar ili padne kiša. Ona je tražila znak pažnje, a ne dokaz. Voleo sam je kao pesnik. To joj je bilo dovoljno. 

Sebično sam čuvao naše sate. U početku strah je bio jedino što sam osećao. Mislio sam shvatiće kakav sam čovek, crn i rastužen, i pobeći će. Ali, zar nije i ona bila takva? Crna i tužna. Možda je imala malo više volje od mene, i verovala je u pravo. Za mene je sve bilo lažno sem nje. Njen osmeh, kada sam ga prvi put video, bio je najiskreniji na svetu. Kao dečiji, znate. Samo lepši. Jer pripada njoj a sada i meni. Kada ga ne bi bilo, i mene ne bi bilo. Bio bih slomljen, bio bih nejasan i sebi i drugima. Nekada nisam znao razlog, nekada me nije ni zanimao. Samo sam hteo da nestane uzrok. Grlio bih je dugo, najnežnije što sam mogao. Nekad bi pomoglo, nekada ne. Ali uvek bi se nasmešila. Uvek kao prvi put. 

O njoj nikada neću pisati pesme. Jer ne želim da mi fali. Ni reč. Ni ona.



Njeno nago telo uvek sam ljubio oprezno. Oprostite, ali njeno telo je nešto najlepše što sam video i dodirnuo. Nežno. Ženstveno. Neukaljano. Čisto. Na njenom telu nije bilo otisaka drugih prstiju, samo mojih. Zamislite tu sreću, tu moju opčinjenost njome. Prvi sam kročio na to tlo. Ali sam uvek sa oprezom po njemu koračao. Jagodicama prstiju, ovlaš usnama. Tiho, da ne probudim zver u njoj. A ako bi se ta zver i probudila, pokazivala mi je horizonte koje pre nikada nisam dotakao. Sa njom je nebo blizu, a sve ostalo je daleko. Moja i ničija. I srcem, i telom i dušom. Klonulu bih je uvek ljubuo svuda, a najviše po ramenima i grudima, da je osnažim. U vrtlozima strasti često sam je ljubio u ruku, u prste šake, da se oseti posebnom. Nikada da ne pomisli da je gledam samo kroz ram požude. Mada, uvek sam je bio i žedan i gladan. Uvek je bila izvor svega lepog u meni. Trošio sam se da joj udovoljim a skupljao snagu da nastavim da živim ovaj život, koji je sa druge strane vrata, bio uvek običan. 

Često sam je posmatrao dok leži, dok sedi, dok gleda televiziju ili se smeje nekome sa strane u neobaveznom razgovoru. Sve je radila čisto i srcem. Ako biste bili slabi, ona bi vas ojačala. Ugradila bi u vas jedan stub samopouzdanja i malo ljubavi otrgla iz svojih grudi samo da vam pokloni. To možda ne bi rešilo vaše probleme. Ali bi popunilo vaše praznine. Njen princip rada je bio jednostavan, širiti ljubav u ogromnim količinama. Svima se smešila. Sve je tešila. Grlila bi dugo a kratko zadržavala dah između pokušaja da pomogne. Osećao sam se moćnije kada je bila pored mene. Jednom sam rukom mogao da držim mač, samo ako bi ona njenu šaku držala u mojoj drugoj ruci. 

Dok ovo pišem, kasna je noć. Sutra treba ustati rano, moj posao je odgovoran. I ne uključuje samo voleti nju, bezgranično. Uključuje i druge ljude, sve one kojima je potrebna pomoć. Ona me je naučila, voleti možeš ili ne možeš. Ali ako voliš, ako stvarno voliš, to je nesebičan čin ljubavi. Plašim se da je ne probudi tipkanje o tastaturu, svetlo ili moja senka koja luta od ekrana do njenog jastuka. Ali ona spava. 



Jednom je tražila da joj napišem pesmu. Rekao sam da hoću, ali da ne umem. Mnoge stvari sam hteo da uradim za nju, ali nisam umeo.

Нема коментара:

Постави коментар