30.12.2016.

O njoj / About her : Part III



Njeno srce, iako veliko, nikada nije popunjavala olako. Ja sam ušao unutra sasvim slučajno. To je bio veći šok za mene nego za nju. Ona je navikla da poklanja. Ja nisam navikao da dobijam. Slušao sam je dok govori, gledao kako se ponaša, osećao je pod prstima. I nikada nisam bio potpuno siguran da li je stvarna.


Podržala me je na putu do ostvarenja mog sna. Sada sam tu gde jesam zahvaljujući njoj. Ne zato što je ona tako htela. Ne zato što sam ja to tako hteo. Već zato što to ljubav radi od vas, čini vas boljim, srećnijim i uspešnijim. Posvetila mi je vreme, a ja sam njoj poklonio večnost. Večno ću ostati zahvalan, večno zaljubljen i večno srećan. Crne rupe više nisu rupe bez dna, moja duša je ispunjena i bez šupljina. Nisam mislio da ću nekada pisati o njoj. Mada, uvek me je hrabrila da pišem. A bolja je u tome od mene. Hvalila je moje tekstove, savetovala me, i čitala ono što napišem. Bila mi je sve. I prijatelj i žena.


Ne znam, ima li smisla ovo do sada što sam napisao? Uhvatim sebe da pišem u prošlom pa u sadašnjem vremenu. Ali sve ono što je bilo i sada je. Ne brinite. Ostala je uz mene. Nisam je povredio. I sve što pišem, pišem za neka buduća vremena u kojima će se možda još jedna žena pronaći u mojim rečima. Mada, iskren da budem, čisto sumnjam u to. Jer, ova moja, devojka i žena, postoji samo u jednom primerku.






Najviše sam voleo kad bi se umiljavala kao dete. Mada, uvek sam mislio da me takve žene nerviraju. Žene pekmezi. Ona je u svemu bila umerena, pa i u tome. Volela je kao dete, ljubila se kao žena. U njoj su uvek bile dve, tri strane. Pokazivala bi onu stranu koju pobudite u njoj. Kada sam to shvatio počeo sam to da iskorišćavam. Igrao sam ponekad i na kartu sažaljenja. Znam, to je podlo. Ne opravdavam se, ali želeo sam da mi poklanja pažnju više nego ostalim ljudima. Mada, uvek je balansirala, uvek kada je vagala odlučila bi da bude na mojoj strani. Sviđalo mi se da mi neko bude tako posvećen. Bio sam ponekad strašno razmaženo derište da bi u njoj pobudio brigu za mene. Glumio sam često i jakog muškarca da bih joj pokazao da može da mi veruje. Užasno sam se plašio da ne ode od mene, da ne prepozna u meni nešto od čega će pobeći. Ostala je uz mene. I to nije najveći njen uspeh već to što je učinila da to smatram svojim uspehom.



I, eto, ja opet pišem u prošlom vremenu. Zbunjujem vas. To je zato što se plašim da će možda kada se probudi biti potpuno drugačija i ja ću shvatiti da sam je izmislio. Onda bi stvarno mogli da me nazovu genijem jer stvoriti jednu ovakvu ženu zaista je genijalno. Mada, ne bih želeo da budem genije. Samo da ostanem njen.






Jednom je pričala o tome kako želi da ima malog mene. I šalila se ponavljajući iznova i iznova kako će to biti razmaženo derište kao što sam i ja. Da će biti manipulator i da će uvek igrati na kartu njene ljubavi. Ponekad bih prećutao. Ponekad bih rekao da to nije istina. Bojao sam se da postanem otac. Smatrao sam sebe isuviše mladim, isuviše nezrelim. Sad znam, to će me učiniti odraslim. Život vas za mnoge stvari ne pita jeste li spremni, samo se dese. Tresnu vas po tintari pa ne znate gde se nalazite. Vi odlučujete da li se prilagođavate ili se borite. Nekad je bolja opcija jedno a nekada drugo. Sami morate da procenite. Nisam želeo da imam dete. Nisam želeo da razmišljam o tome. A onda smo u jesen, šetali parkom.


Kada sam je video ozarenu dok posmatra sve te bebe i decu oko nas nisam mogao a da se ne zamislim. Samo da ste joj videli oči! Par puta mi se učinilo da bi mogla da zaplače svakog trenutka. Beznadežno romantična. Uvek bi ispustila uzdah oduševljenja kada bi se neki od malih dečaka zatrčao ka njoj. Bebe su je volele. I ja sam tog dana shvatio koliko je volim. Stalno mi je ponavljala da se porodica planira i da želi da rodi bebu u pripremljen svet za nju. Znao sam na šta je mislila. I znao sam da mi to govori da me ne uplaši. Nije želela sve to odmah, sada. Ja nisam bio siguran želim li to uopšte.



Nove odgovornosti, nove obaveze, novi problemi. Ja sam to gledao tako. Novi razlozi za sreću, novi planovi, nova radosna jutra. Tako je to videla ona. Oboje smo bili u pravu. Ali opet, nisam se izjašnjavao. Moja ćutanje je razumela odlično, pa me nije nikada ni pitala šta mislim o tome. Čekala je da joj kažem sam. Ko ju je naučio da čeka?


Jesu li to bili oni pre mene? Ili život sam po sebi? Da li se promenila zbog mene ili sam je ja promenio? Šta je još želela od života a plašila se da mi kaže?



Na početku naše veze bio sam pomalo hladan. Nije me krivila. Uvek mi je davala vremena, uvek sam imao prostora. Dozirala je sve pa i vreme koje smo provodili zajedno. Prilagođavala se meni. Rekao sam da se ja ne bih nikad prilagođavao. A njen pogled je želeo da mi dokaže da će se baš to i desiti. Ostao sam svoj, ali oblikovan po njenom nahođenju. Uzajamno smo se bodrili da postanemo bolji. Radili smo na tome da uspemo a ne da pokušamo samo. Ona je bila hrabra, ja lud. Nekad obrnuto. Nekad smo gledali u zvezde nekad smo goreli u strastima. Sa njom sam mogao da budem i dečak i muškarac. Obojicu je volela u meni. Tom muškarcu je želela da bude supruga a tog dečaka priželjkivala da mi podari.



Нема коментара:

Постави коментар