16.12.2016.

Voli me.


Kad na duši predugo stoji praznina vremenom zaraste u ožiljak. Pa onda kad neko novi pokuša da nas dodirne pod prstima oseti zakržljala i davno izgubljena osećanja. Kada si prišao prvi put moje oči su govorile a moje usne prećutale istu stvar. Držala sam te za ruku, u tišini. Nekad molećivo gledala. Ponekad šaputala da sam umorna. Ali uvek bi poenta bila ista. Jednostavne reči sa težinom. Voli me. 


Sada znam, da nisi dobro slušao. Ili pak nisi razumeo suštinu. Voleti je jedno a govoriti da voliš nešto sasvim drugo. Da li tvoje neiskustvo ili tvoja neizainteresovanost doveli su do toga da poželim da odem. Sve češće se ta misao vrzma po mojoj glavi. Nije problem otići ali...kuda? Opet u naručje nekog drugog ili u samoću hladnu i tihu, da slomi i ovo malo što je pozitivnog ostalo od mene? Neću te moliti da se boriš za nas. Rekla sam šta očekujem od tebe još davno. Sve ono što nisi slušao a trebao si da čuješ pogodiće te gde te najviše boli. U ponos.



Svim ulicama kojima smo hodali jedno pored drugog, zagrljeni i srećni odzvanjaće moje reči. A ti ćeš hodati sam, ušuškan u tugu kad ode i ovaj mali deo mene kojem je stalo do nas. Shvataćeš malo po malo sve propuste u svom ponašanju, ugrišćeš se za jezik zbog svake pogrešne reči. Za sve stvari koje sam tražila od tebe kajaćeš se što bar nisi pokušao. I sanjaćeš na svim zvezdama napisano, jedino što sam zaista od tebe želela. VOLI ME.



Нема коментара:

Постави коментар