04.01.2017.

Moj hir zvani LJUBAV

U ovo ludo vreme kad svi imaju neke lude želje, ja želim nešto naivno. Želim da budem voljena, onako kako jedan muškarac od krvi i mesa može da voli jednu ženu. Želim da ne može da diše bez mene, da ne može da se budi i leže dok ne čuje moj glas, i da me voli strastveno i nežno u isto vreme. O takvim ljubavima čitala sam u knjigama i takve ljubavne priče gledala sam na filmovima u danima mog odrastanja, na letnjem raspustu ili uveče pred spavanje.



Rekli su da može i da boli, ali meni neki glas šapuće da prava ljubav  ne boli. Zbog prave se ne nerviraš,ne očekuješ zaveru života i da iskrsne nešto loše. U pravu ljubav se ušuškaš, umiriš se, osetiš spokoj i mir. Kako to znam? Hmmm... Recimo da sam nakratko bila u kontaktu sa njom. Davno, pre par godina. I iako kažu da se to ne zaboravlja, moje uspomene blede jedna za drugom. Ta ljubav bila je prava ali u pogrešno vreme. Ja želim da se sve kockice konačno sklope. Želim vatromet na nebu, i zemljotres na zemlji kad se sretnemo.


U kasnim satima želim da imam koga da zovem, ujutru kome da se nadam i koga da čekam da se pojavi na vratima, sa osmehom. Želim taj osećaj, ne osobu. Osoba može biti bilo ko, osećaj je samo jedan. Ja želim da budem ono što mi priroda nalaže, ali onome ko to zaslužuje zbog toga kakav jeste, i zbog toga kako me tretira. Prihvatam samo ono što želi da prihvati mene.










5 коментара: