06.01.2017.

Plava stolica



Naša avantura je najlepše putovanje na koje sam krenuo. Prvo oprezno, pa hrabro napred. Bilo je uspona, bilo je i padova. A bilo je i nje da pruži ruku, da me podigne. Večno ću ostati zahvalan silama koje su je stavile na moj put. Ona je zasjala u mojoj tami. I tek onda kada sam shvatio koliko mi znači, tek tada sam ušao dublje u njenu psihu. Tražio sam razloge, vagao, razmišljao. A onda sam počeo da uživam u njoj. 

Dani kada je bila nasmejana bili su moji najsrećniji dani a vreme koje je provodila tužna kratio sam što sam više mogao. Sutra je naš dan. Sutra će je sve ovo što pišem čekati na stolu, a ja ću se izvući krišom i otići na posao. Oprezno, kao i uvek, da je ne probudim, pokriću joj leđa. Čitav dan ću misliti o njoj, brojati sate do mog povratka. A ona će me čekati nasmejana, u stolici sa knjigom i čašom vina. Sećam se koliko je navijala za tu stolicu. Ja sam želeo da joj priuštim nešto više od obične drvene stolice. Ali na početku nismo imali ništa. Počeli smo od nule. I ovaj stan u kojem smo nije naš. Ni polovina od ovih stvari, ni posuđe, ni nameštaj. Ona je svakoj prostoriji dala svoj pečat. I borila se da imamo sopstveni bračni krevet. Rekla mi je da na njemu želi da deli sa mnom i svoje brige i svoje probleme, ali i želje, ljubav i sreću. Rekla je da je to naš brod. Šta sam drugo mogao sem da budem kapetan ?


Ova stolica o kojoj vam pišem,znate, nju smo zatekli ovde. U praznom stanu, na trećem spratu, počeli smo od nje. Stajala je tek tako u nekom ćošku, pokrivena najlonom. Kada smo iznajmili stan, stalno sam govorio kako nemamo ništa, kako će biti teško. Pomalo jer sam se plašio, pomalo jer sam žarko želeo da joj pružim sve. A ona je obavila svoje ruke oko mog vrata i rekla : „ Kako to misliš nemamo ništa? Evo, imamo jednu stolicu.“ 

Sutradan sam doneo svetlo plavu farbu, četku pa sam je ofarbao da je malo uljudim. Radovala se kao dete, i ubrzo smo joj nabavili jastučić u istoj boji. Rekla je da će sedeti tu i čekati me da se vratim. „Odakle? „ pitao sam. Nisam imao kuda da idem, nisam imao posao, nisam imao prijatelje sa kojima bih provodio vreme. Roditelje nismo previše opterićivali, ni moje ni njene. Za tren se rastužila, pa sam je uzeo u naručje i počeo da je vrtim. Smejala se i molila da je spustim a ona šapnula : „Videćeš, ubrzo ćemo biti dobro. Sve će biti dobro. „

Ubrzo su počele da nam stižu stvari, sto, još stolica, opremili smo kuhinju i dnevnu sobu. Spavaća soba bila je prazna ali svetla. Želela je mnogo prozora. Njena tetka nam je sašila zavese, kupili smo dve male lampe. Krevet nismo imali. Bilo je leto, noći su bile sparne. Ali ja sam se bojao da ćemo tako dočekati zimu. Tražio sam posao, raspitivao se. Svi su obećavali, ali mesecima me niko nije nazvao. Nisam zazirao od bilo kakvog posla. Ali posla nije bilo. 


Ljubav smo vodili na podu, na gomili pokrivača i posteljina. Sa njom je uvek to bila neka druga dimenzija, bili smo svuda samo ne tu gde jesmo.


12 коментара:

  1. Prvi put sam na tvom blogu, odmah na prvi tren kad sam usla na tvoj blog, procitala tvoj opis sebe, obuzela me neka radost.. a tek ovaj tekst, savrseno, veselim se tvojim daljnim tekstovima i svakako cu te nastaviti pratiti

    Maggie's Blog

    ОдговориИзбриши
  2. Prelepo napisanoo zaista !
    Zapratila sam te molim te uzvrati <3
    christinakristina.blogspot.com

    ОдговориИзбриши
  3. Odlično! Jako dobro napisano! Imaš odličan blog! :)

    http://lifella2.blogspot.com - novi post je na mom blogu, ako ti se sviđa učlani se. ♥

    ОдговориИзбриши
  4. Ja ne mogu više ovo tvoje pisanje, devojko! Toliko je savršeno da kad ugledam sliku u sebi se molim da ispod iste ima još teksta. Ali nema, pa mi jedino ostaje da čekam sledeći koji će me, ne sumnjam, oduvati.

    introvertna-holandjanka.blogspot.com

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Jao draga Kaća! Ne brini imam ja još puno toga da kažem ovom svetu! 😍

      Избриши