05.02.2017.

Trebalo je da znam...


Ljubav se događa onda kada se najmanje nadamo a ne kada to najviše želimo. Kada kažeš da nešto ne želiš onda je to tako i ja nemam pravo da te teram na promene. Ako kažeš da si takav kakav si, ja ne treba da težim da te menjam i prilagođabam sebi. Nemam pravo na to. Kada nekog voliš spreman si na žrtvu, pa se onda pokreneš i prilagodiš se, makar malo životu koji vodi tvoja voljena osoba. Kad ti je do nekog stalo onda to nije žrtva već čin iz ljubavi, nešto prirodno, spontano, lako.


Ljubav nije teška. Kad je teška onda nije prava. A kad nije prava možda nema potrebe biti deo nje. Ne znam, sve se izmešalo, izbledelo, sve je dotrajalo, otrcano. Kada kažeš da se nečega ne bi nikada setio, onda je to tako. To je činjenica. To je kamen koji se ne pomera. Kada je počelo sve da mi smeta znala sam da treba da odem, a ipak sam ostala. Kada sam spavala sama, i kada nisam mogla da spavam, trebalo je da znam. Kada je nemir obuzimao moju dušu, kada sam osećala strah, i kada sam bila nesigurna...trebalo je da znam. Kada si obećavao a počeo da ne ispunjavaš trebalo je da znam. Znala sam da nije trebalo verovati u čuda.  I onda kada sam počela da gubim samopouzdanje i veru u sebe...trebalo je da znam.


Onda kad si mi lomio srce, i trenirao živce trebala sam da pobegnem. Trebala sam sebe da stavim ispred svega. Mogla sam da te vredjam, da tražim svoja prava. Ali prava nisam imala. Ti si stalno davao znake da ne možeš, da ne umeš, da ti treba podučavanje, da moraš da naučiš. Ja sam očekivala da briljiraš. Možda bih nekada ranije imala više strpljenja, ali ranije je sav moj trud pao u vodu. Bila sam prijateljica, bila sam ljubav, bila sam sve. I opet nije bilo dovoljno. Hoće li sada biti dovoljno? Mogla sam da se okrenem i odem kada si rekao da ti treba vremena. Mogla sam da kažem kako ja više vremena nemam. I umesto da verujem u čuda...


Trebalo je da znam.  

2 коментара: