17.06.2017.

Ljubav se umorila

Rekao si da čekam, sunce da izađe, jutro da svane, da otopli. I ja sam čekala. Još samo da prođe ovo, još samo da dođe ono. Padale su kiše, pa je izlazilo sunce, oblaci su se sklanjali, pa opet gurali jedni preko drugih, padala je noć pa su svitali dani. A ja nisam dočekala. Nismo otišli tamo gde si obećao i umesto da idemo napred, vraćali smo se na početnu tačku. Stalno sam osećala da je u meni problem. Možda previše želim, možda previše očekujem. A onda, kad bi dolazilo sve ono  što sam čekala a ti opet radio po starom, plakala bih dugo. Pitala sam se jel imam prevelika očekivanja ili ti nemaš mogućnosti da voliš? Govorio si da nisi romantičan, ali romantiku ne moraš da osećaš da bi znao šta je. Ja sam zbog tebe gledala u golove, učila šta su korneri i stative. A opet nije bilo dovoljno, i opet nisam dočekala.

Od danas do sutra, mislila sam, biće. Ali nije dolazilo. Kada sam tražila govorio si da vršim pritisak, kada nisam ti si zaboavljao. Ja nisam zaboravljala. Kada si dolazio razočaran u ovaj svet i na mom ramenu odlagao sve svoje strepnje ja sam ti govorila da ću uvek da budem tu. Onda kad sam od tebe očekivala najviše, nisam dobila ništa. Preskočila sam tu rupu na našem putu, i nastavila dalje. Više puta. A onda sam se jutros probudila nesrećna i sama. Na pozoru čula se kiša, a ja sam pomislila kako će možda kad izađe sunce biti bolje. Po navici sam se nadala nekom boljem sutra. Ali ono što osećam prema tebi bledi od čekanja, a ljubav koju osećam se umara. A ti, umesto da stvoriš to što čekamo predugo ne radiš ništa.


Нема коментара:

Постави коментар