26.06.2017.

Zvao sam je svojom...

Postoje neke devojke koje zamišljeno idu ulicom a onda zastaju pored izloga sa letnjim, lepršavim haljinama. Te iste devojke viđao sam ispred knjižare u centru. Gledale su krišom ulične muzičare onako, sa setom, ali nikada im nisu ostavljale ni dinara. Smatrale su da se umetnost ne može kupiti, da nema cenu. Poklonile bi jedan osmeh, iskren i od srca. Bile bi motivacija i inspiracija, sve ono što ti obični ljudi, koji ih sreću svakodnevno, nemaju u sebi. 


Postoje neke devojke koje traže samo ljubav i ništa više. Neko bi rekao da su skromne, ja bih rekao da su hrabre. One se bude rano, i uživaju u jutru. Njihove noći su spokojne ali provesti sa njima noć nije ni malo mirno. Probude u tebi neke talase, neke nemire. I onda te ostave da budan sanjaš, o njihovim golim kolenima, o ivicama obraza, uglovima usana, bedrima... O svim tim sitnicama i detaljima koji se na drugima ne vide. Na njima, sve to sitno dolazi do izražaja. 


Postoje neke devojke koje hodaju lagano a sigurno, govore tiho a njihove reči dugo odzvanjaju u glavi. One grle srcem a govore rukama. Sa njima nikada nisi usamljen, one umeju da vole. I nikada ne pripadaju potpuno, iako se nesebično daju. Pola su tvoje, a pola ti ih oduzimaju muzika,poezija i knjige. Uzimaju ih od tebe mala dečica, zraci sunca, miris mora i sve ostalo što one vole i čemu se dive. Ako te takva devojka zavoli, ona će ti se uvek vraćati. I nikada, baš nikada kao takva nije bila moja, a ja sam je uvek zvao svojom. 






Нема коментара:

Постави коментар